Emil Sioran: Ukratko, ispovest

Emil Sioran

Nemam želju da pišem, osim ako nisam u eksplozivnom stanju, groznici ili jakom grču, zaprepašćenju koje se pretvara u ludilo u jednoj klimi namirivanja računa gde invencija zamenjuje šamare i udarce. To obično počinje ovako: jedan ležeran potres koji postaje sve jači i jači, kao posle jedne uvrede koju smo prihvatili bez odgovora. Ekspresija je vredna kasnog odgovora ili odgođene agresije: pišem da ne bih prešao u čin, da bih izbegao krizu. Izraz je olakšanje, indirektni revanš onoga koji ne može da pređe preko uvrede i koji se zato buni u rečima protiv sebi sličnih i sebe samog.
Razočarenje je više literarna snaga nego moralna, ono je ishodište inspiracije. A mudrost? Da budem precizan, ona je ono što se protivi. Mudrac ruinira u nama sav elan, to je saboter koji nas razjeda i parališe, koji vreba naše ludilo kako bi ga stišao, kompromitovao, kako bi ga obeščastio. Inspiracija? Jedna iznenadna neravnoteža, strast bez imena u toku potvrđivanja ili rušenja.

Polidorijev "Vampir" i čudovište dr Frankenštajna

Lord Bajron

Kada je jednom prilikom Džon Polidori postavio pitanje u čemu je to Bajron bolji od njega, izuzev u sastavljanju stihova, čuveni pesnik mu je ironično odgovorio: „U tri stvari. Kao prvo, ja mogu da pogodim iz pištolja ključaonicu na onim vratima. Drugo, u stanju sam da preplivam reku s jedne obale na drugu. I treće, mogu prokleto dobro da Vas izubijam.” Ova anegdota možda na najbolji način osvetljava odnos između dva čoveka čije je kratkotrajno prijateljstvo bilo od velikog značaja za stvaranje i razvoj žanra vampirske horor priče, a indirektno i naučne fantastike.
Početkom 1816. godine, nakon skandaloznog razvoda od svoje prve žene Anabele, Lord Bajron je napustio Englesku našavši se u nekoj vrsti dobrovoljnog progonstva. Na preporuku jednog zajedničkog prijatelja zaposlio je dvadesetogodišnjeg Džona Vilijema Polidorija, formalno u svojstvu ličnog lekara, a zapravo kao pratioca na planiranom putovanju u Italiju. Njih dvojica su najpre otišli u Švajcarsku, gde im se u Vili Diodati pridružio Persi Bis Šeli sa ljubavnicom Meri Godvin i njenom polusestrom Kler. Loše vreme, konzumiranje opijata i međusobno nadmetanje između Bajrona i Šelija stvorili su krajnje nezdravu atmosferu u kojoj je održano čuveno takmičenje u pripovedanju sablasnih priča. Iako je to trebalo da bude literarni dvoboj dva sujetna pesnika, u igru su se uključili još i Polidori i Meri Godvin. U svom Predgovoru drugom izdanju „Frankenštajna” iz 1831. Meri Godvin Šeli dala je iscrpan izveštaj o toj noći:

Bajron je rekao da svako od nas mora da sastavi jednu pripovest o duhovima. Plemeniti pesnik [Bajron] je započeo priču, čiji je odlomak objavljen na kraju njegove poeme Mazeppa. Šeli se više trudio da svoje misli i osećanja unese u zračenje blistavog prizora i muziku najmelodičnije poezije na našem jeziku, nego da stvori odgovarajući zaplet. Siroti Polidori je imao užasnu ideju o dami sa glavom kostura koja je na taj način kažnjena jer je špijunirala kroz ključaonicu...

Robert Muzil: Jedna priča iz tri veka (odlomak)

Robert Muzil

Kada su markiza De Epatana bacili zverima — priča koja se, nažalost, ne spominje ni u jednoj hronici osamnaestoga veka — najednom se našao u mučnom položaju kao nikada do tada. Sa životom se oprostio i koračao je smešeći se, pogleda kao da dolazi iz dva mutna brušena draga kamena i koji više ništa ne primećuje idući u susret ništavilu koje ga očekuje. Ipak, to osećanje ništavila nije ga još izmirilo sa večnošću već se, naprotiv, izrodilo u nešto vrlo prisutno; jednom rečju, ne samo da nije nastupilo ništavilo već se apsolutno ništa nije dogodilo, a kad je ponovo počeo da zapaža svet oko sebe, primetio je pred sobom veliku zver koja ga je neodlučno posmatrala. Sve ovo, međutim, markizu ne bi bilo toliko mučno kao što bi se moglo pretpostaviti — on se plašio, ali je znao kako se strah podnosi — da istog trenutka nije postao svestan činjenice da je zver pred njim ženka.

Bruno Šulc: Potreban mi je drug...

Odlomak iz pisma Tadeušu Brezi, 21. jun 1934. godine.

Potreban mi je drug, potrebna mi je bliskost srodnog čoveka. Želim neku garanciju unutrašnjeg sveta, čije postojanje postuliram. Držati ga stalno samo na svojoj veri, nositi ga uprkos svemu snagom svoga prkosa — napor je i muka Atlasa. Ponekad mi se čini da tim napetim gestom nošenja držim ništa na svojim plećima. Hteo bih da mogu za trenutak da stavim taj teret na nečija ramena, ispravim vrat i pogledam to što sam nosio. Potreban mi je saučesnik za nova otkrića. Ono što je za jednog čoveka rizik, nemogućnost, kapris postavljen na glavu — kad se ogleda u četiri oka postaje stvarnost. Svet kao da čeka na taj savez: zatvoren dosada, tesan, bez daljih planova — počinje sazrevati bojama daljine, pucati i otvarati se u dubinu. Šareni prospekti se produbljuju i otvaraju u stvarne perspektive, zidovi će nas propustiti u dotada nedostižne dimenzije, freske naslikane na jesenjem nebeskom svodu oživljavaju kao u pantomimi.

Kako prepoznati i kupiti "pornografsko" delo

J.K. Huysmans, À rebours
(Paris, 1884)

U XIX veku, francuski izdavači su knjige lascivnog sadržaja povezivali u papirne omote žute boje, pa su čitaoci unapred znali šta ih očekuje ako, na primer, kupe Uismansov roman "Nasuprot" ili Lalemanov "Hašiš".

Ernesto Sabato: Istina

Ernesto Sabato

Odlomak iz romana O junacima i grobovima (BIGZ, Beograd, 1984).

Mislim da je istina dobra u matematici, hemiji ili filozofiji. U životu je važnija iluzija, mašta, želja i nada. Osim toga, da li mi uopšte znamo šta je istina? Ako vam kažem da je ono parče prozora plavo, ja izgovaram jednu istinu. Ali to je delimična istina, pa samim tim i neka vrsta laži. Jer, taj prozor nije sâm, on se nalazi na jednoj kući, u jednom gradu, u jednom predelu. Okružen je sivilom onog betonskog zida, plavetnilom neba, izduženim oblacima i sijasetom drugih stvari. Ako ne kažem sve, apsolutno sve, ja lažem. A reći sve nije mogućno, čak ni u slučaju prozora, jednog običnog dela fizičke stvarnosti, obične fizičke stvarnosti.

Horhe Luis Borhes: Dva oblika nesanice

Georg Grie: Insomnia

Šta je nesanica?
Pitanje je retoričko, odveć dobro znam odgovor.
To je strahovati i brojati u gluvo doba surove, neminovne otkucaje; to je pokušavati, sa bezuspešnom vradžbinom, ravnomerno disanje; to je težina tela koje se naglo prevrće na drugi bok; to je stiskati očne kapke; to je stanje slično groznici i koje svakako nije java; to je izgovarati odlomke paragrafa pročitanih pre mnogo godina; to je znati da ste krivi što ste budni dok drugi spavaju; to je hteti a ne moći uroniti u san; to je užas biti i nastavljati da budete; to je sumnjiva zora.

Ralf Elison: Nevidljivi čovek (odlomak)

Ralf Elison,  Nevidljivi čovek
Prvo američko izdanje
(Random House, 1952)

"Ja sam nevidljivi čovek. Ne, ja nisam jedna od sablasti koje su progonile Edgara Alana Poa; nisam ni ektoplazma iz nekog holivudskog filma. Ja sam čovek sazdan od materije, mesa i kostiju, vlakana i tečnosti - i čak bi se moglo reći da posedujem razum. Ja sam nevidljiv jer ljudi odbijaju da me vide. /.../ A i kada mi priđu, vide samo moje okruženje, sebe same ili plodove sopstvene mašte - zaista, vide sve, sve osim mene."

"Izolator" Huga Gernsbacka (1925)

U svetu naučne fantastike ime Huga Gernsbacka dobro je poznato jer je po njemu nazvana prestižna godišnja nagrada koja se dodeljuje za najbolja ostvarenja u ovom žanru.
Gernsback je bio ne samo pisac, urednik i izdavač prvog naučnofantastičnog časopisa "Amazing Stories", nego i pronalazač koji je za sobom ostavio veliki broj patenata, uključujući tu i "izolator", bizarnu kacigu koja usmerava fokus i poboljšava koncentraciju tako što osobu ostavlja u potpunosti gluvom, dok je pogled moguć samo kroz dva uska otvora sa prednje strane.

D. H. Lorens: Lađa smrti

D. H. Lorens: Lađa smrti i druge pesme (1933)

Lorensove "Poslednje pesme" prvi put su objavljene dve godine nakon autorove smrti, a među njima i "Lađa smrti" - poema za koju je nadahnuće dobio nakon posete etrurskoj nekropoli u Červeteriju. Svoju opčinjenost ovim narodom Lorens je pred kraj života pretočio u posebnu knjigu - "Etrurska mesta", koja je takođe posthumno objavljena 1932. godine.
U "Lađi smrti" Lorens je izneo svoje stavove o nadi u večni život, samoubistvu, ali i potrebi za duhovnom obnovom i pronalaženjem sopstvenog identiteta.
Za izdanje iz 1933. godine, koje je londonski izdavač Martin Secker objavio pod naslovom "The Ship Of Death And Other Poems", ilustracije je uradio njegov dugogodišnji saradnik Bler Hjuz-Stenton.

I.
Jesen je sad kada voće pada
i kad se dugo putuje prema zaboravu.
Jabuke padaju poput velikih kaplji rose
da ranom otvore izlaz iz sebe.
I vrijeme je da se ide, da se rastane
sa samim sobom, i da se izlaz nađe
iz klonulog sebe.

Blatnjavi put (japanska priča)

(Japanska narodna priča iz antologije Šum bambusa, Liber, Beograd, 2010)

Kiša je neprestano padala dok su Tanzen i Ekido zajedno putovali blatnjavim putem. Zašavši za krivinu, naišli su na lepu devojku u svilenom kimonu sa pojasom, koja nije mogla da pređe na drugu stranu puta.
„Hajde devojko“, reče joj Tanzen, ne premišljajući se ni trenutak. Podigavši je u naručje, preneo ju je na drugu stranu, preko blata.

Al-Gazali: O samospoznaji

(Odlomak iz knjige O samospoznaji: eliksir duševne sreće, Zlatni zmaj, Beograd, 2004)

Osobine koje su u tebi sjedinjene delom su osobine stoke, delom zveri, delom đavolje, a delom anđeoske. Dakle, koje od ovih bića si ti? Koje od njih je tvoja istinska suština, a koja su ti strana i samo pozajmljena?
Sve dok to ne budeš znao, ne možeš da tražiš svoju sreću, jer svako od ova četiri bića nalazi u nečem drugom svoju hranu i sreću. Hrana i sreća stoke su jedenje, spavanje i parenje. Ako, dakle, spadaš među stoku, prepusti se delima stomaka i udova i danju i noću.

Čika Jova Zmaj, šest slepaca iz Hindustana i đainistička teorija spoznaje

Verovatno svako dete zna Čika Jovinu pesmu "Slon" u kojoj se šest slepaca prepire oko toga kako slon izgleda. U pitanju je stara đainistička parabola koja nas upozorava na mnogostruku prirodu istine. Nju su kasnije preuzeli budisti pa se pojavljuje u različitim oblicima sve do Japana. Popularnost na Zapadu stekla je zahvaljujući američkom pesniku Dž. G. Saksu (1816-1887), a njegova verzija je i poslužila kao predložak za Čika Jovinu pesmu.

Hulio Kortasar: Istinita priča

Jednom gospodinu ispadnu naočare na pod, tresnuvši glasno o pločice. Gospodin se sagnu rastužen, jer stakla su vrlo skupa, ali, zapanjen, otkriva da se ona čudom nisu razbila.
Sada se ovaj gospodin oseća vrlo zahvalan, i shvata da je ovo što se desilo prijateljsko upozorenje, odlazi u optičku radnju i nabavlja kutiju od roga, dvostruko postavljenu da bi bolje štitila od udara.

I srpske princeze imaju ledeno srce

Princeza Katarina
Konstantinović

Geteovu dramu „Torkvato Taso“ preveo je na srpski, u narodnom, trohejskom desetercu, Damjan Pavlović i štampao g. 1864. Taj prevod ima svoju istoriju. Damjan, od drugova nazvan Dušica, bio je Novosađanin, studirao je tehniku i već 1857., u svojoj osamnaestoj godini, štampao je svoje prve pesme u „Sedmici“. Bio je zaista pesnik i čovek od karaktera. Kao svršeni tehničar i nameštenik u ministarstvu građevine u Beogradu, postade nastavnik Katarine Konstantinović, kćeri Anke rođ. Obrenović, dakle princeze na srpskom dvoru. Damjan, svagda pesnički zanesen, pun temperamenta, ali neugledne spoljašnjosti, zaljubi se u svoju lepu učenicu. Znajući nemačku literaturu, pronađe sličnosti svoga položaja i osećanja s osećanjem Torkvata Tasa prema princezi Leonori. Nemajući smelosti da se svojoj učenici ispovedi, prevede Geteovu dramu i preda Katarini štampan primerak s molbom, da ga pažljivo pročita.

Umberto Eco: Kako putovati s lososom

Umberto Eco
KAKO PUTOVATI S LOSOSOM 
i drugi korisni savjeti
(Izvori, Zagreb, 1999, broš, 142 str.)

- PRODATO

Umberto Eko, profesor semiotike u Bolonji, dobro znani autor tri vrhunska romana, ovoga puta predstavlja se i našim čitaocima u svom posve drugačijem izdanju: pisac Imena ruže je u zbirci šaljivih, a uglavnom i satiričnih kratkih priča okušao svoju duhovitost u stilu Efraima Kišona.
Njegovi saveti iz knjige Kako putovati s lososom pravo su literarno osveženje i dobrodošli cinizam vrsnog poznavaoca ljudske duše.

Vizantijska umetnost u nastajanju - Kicinger

Ernst Kicinger
VIZANTIJSKA UMETNOST U NASTAJANJU
Glavni tokovi stilskog razvoja
u mediteranskoj umetnosti od III do VII veka
(Dveri, Beograd, 2009, broš povez, 215 str., ilustrovano)

Cena: 1.200,00 dinara

Umberto Eko: Kako govoriti o životinjama

(Poglavlje iz knjige Kako putovati s lososom)

Zagrižene modernjake, koji pate od aktualnosti, upozoravam da se ova priča dogodila u New Yorku, ima tome već ponešto vremena.
Central Park, zoološki vrt. Nekoliko klinaca igra se u blizini bazena s bijelim medvjedima. Jedan izaziva ostale da se okupaju plivajući oko medvjeda; ne bi li prijatelje prisilio da skoče u bazen, sakrije im odjeću, dečki uđu u vodu, gacaju i pljuskaju oko jednog ogromnog miroljubivog i dremljivog mede, peckaju ga i draže, ovome to dojadi, pruži šapu i pojede, točnije rastrga i samelje dva klinca, ostavljajući uokolo za sobom razbacane komadiće. Dojuri policija, stiže čak i gradonačelnik, počne rasprava o tome treba li medvjeda ubiti, priznaje se da nije bila njegova krivnja, napiše se nekoliko članaka na temu. Igrom slučaja, klinci su imali španjolska imena: možda Portorikanci, možda obojeni, možda pristigli tek nedavno, u svakom slučaju naviknuti na hvastava junačenja kako već biva s dečkima koji se okupljaju u bande po sirotinjskim četvrtima.

Djela P. Vergila Marona (1932)

DJELA P. VERGILA MARONA
Preveo i protumačio T. Maretić
(JAZU, Zagreb, 1932, tvrd povez, XX+428 str.)

- PRODATO

Josif Flavije o Pontiju Pilatu i Hristu

(Odlomak iz knjige Judejske Starine, XVIII,3, 1-3, str. 787-788)

Novac kovan u Judeji tokom Pilatovog namesništva.
Natpis: TIBEPIOY KAICAPOC (car Tiberije) na
reversu, i godina LIZ (30. n.e.) na aversu

1) U to je vreme Pilat, prokurator Judeje, pokrenuo vojsku iz Cezareje u Jerusalim kako bi ova tamo prezimila, i tom su prilikom bili povređeni jevrejski zakoni. Pilat je, naime, poneo Cezareve slike koje su se nalazile na zastavama, i doneo ih u grad, iako nam naš zakon zabranjuje ma kakvo pravljenje slika, zbog čega su, uostalom, prethodni namesnici imali običaj da ulaze u grad sa zastavama koje na sebi nisu imale takve ukrase. Pilat je, dakle, bio prvi koji je doneo takve slike u Jerusalim i postavio ih po gradu, što je bilo urađeno bez znanja naroda, budući da je sve učinjeno tokom noći. Ali čim je narod saznao šta se dogodilo, veliki broj ljudi je došao u Cezareju i mnogo se dana zauzimao kod Pilata kako bi ovaj uklonio sporne slike; a kada on nije udovoljio njihovim zahtevima zato što bi to moglo izgledati kao uvreda Cezara, a ljudi su ipak istrajavali, on je šestog dana zapovedio svojim vojnicima da tajno pripreme oružje za vreme dok je on stolovao na svom sudijskom sedištu koje je bilo tako postavljeno na otvorenom mestu u gradu da je sakrivalo vojnike koji su ležali spremni da nasrnu na narod; pa kada su Jevreji ponovo uputili molbu, Pilat je dao znak vojnicima da ih opkole, i zapretio da im kazna neće biti manja od trenutne smrti ukoliko ne budu prestali da ga uznemiravaju i ne pođu svojim putem kući. Ali su se ovi ljudi bacili na zemlju i ogolili vratove, i rekli da će radije dragovoljno prihvatiti smrt nego da bude prekršena neprikosnovenost njihovih zakona. Ovakvom odlučnošću u odbrani nedodirljivosti zakona Pilat je bio duboko potresen, te je odmah zapovedio da slike budu vraćene iz Jerusalima u Cezareju.

Josif Flavije: Judejske Starine

Josif Flavije
JUDEJSKE STARINE
(Dveri, Beograd, 2008, tvrd povez, 1019 str.)

Cena: 2.200,00 dinara