 |
| Ernesto Sabato |
Mislim da je istina dobra u matematici, hemiji ili filozofiji. U životu je važnija iluzija, mašta, želja i nada. Osim toga, da li mi uopšte znamo šta je istina? Ako vam kažem da je ono parče prozora plavo, ja izgovaram jednu istinu. Ali to je delimična istina, pa samim tim i neka vrsta laži. Jer, taj prozor nije sâm, on se nalazi na jednoj kući, u jednom gradu, u jednom predelu. Okružen je sivilom onog betonskog zida, plavetnilom neba, izduženim oblacima i sijasetom drugih stvari. Ako ne kažem sve, apsolutno sve, ja lažem. A reći sve nije mogućno, čak ni u slučaju prozora, jednog običnog dela fizičke stvarnosti, obične fizičke stvarnosti.
Stvarnost je beskonačna i beskonačno iznijansirana. Ako zaboravim samo jednu nijansu, već lažem. Sada zamislite stvarnost ljudskih bića, sa svim njenim zapletima i zavrzlamama, protivurečnostima i promenljivostima. Jer stvarnost se menja iz trena u tren. Ono što smo bili maločas, sada to više nismo. Da li smo, možda, uvek ista osoba? Osećamo li uvek isto? Čovek može nekoga da voli, a da ipak u jednom trenutku prema njemu oseti prezir ili mržnju. Ako bismo, međutim, u trenutku kada ga ne cenimo, počinili grešku i to mu rekli, to predstavlja jednu istinu, ali trenutnu istinu, koja neće biti istina kroz jedan čas, sledećeg dana ili u drugim okolnostima. Ipak, stvorenje kome kažemo tu istinu poverovaće da je to istina, jedina istina za sva vremena. I pašće u očajanje.