 |
| Emil Sioran |
Nemam želju da pišem, osim ako nisam u eksplozivnom stanju, groznici ili jakom grču, zaprepašćenju koje se pretvara u ludilo u jednoj klimi namirivanja računa gde invencija zamenjuje šamare i udarce. To obično počinje ovako: jedan ležeran potres koji postaje sve jači i jači, kao posle jedne uvrede koju smo prihvatili bez odgovora. Ekspresija je vredna kasnog odgovora ili odgođene agresije: pišem da ne bih prešao u čin, da bih izbegao krizu. Izraz je olakšanje, indirektni revanš onoga koji ne može da pređe preko uvrede i koji se zato buni
u rečima protiv sebi sličnih i sebe samog.
Razočarenje je više literarna snaga nego moralna, ono je ishodište inspiracije. A mudrost? Da budem precizan, ona je ono što se protivi. Mudrac ruinira u nama sav elan, to je saboter koji nas razjeda i parališe, koji vreba naše ludilo kako bi ga stišao, kompromitovao, kako bi ga obeščastio. Inspiracija? Jedna iznenadna neravnoteža, strast bez imena u toku potvrđivanja ili rušenja.
