уторак, 24. јануар 2017.

Fransis Bejkon: O smrti

Fransis Bejkon - Sabrana dela (1664)
Ljudi se plaše smrti, kao što se deca plaše da idu u mrak, i kao što priče pojačavaju taj urođeni strah u dece, tako isto one to čine i kod ljudi. Zaista, razmišljanje o smrti, kao o Adamovoj kazni i prelazu u drugi svet, sveto je i pobožno; ali strahovanje od smrti kao od danka koji pripada prirodi, slabodušno je. U pobožnim razmišljanjima, međutim, ima katkada pomešane sujete i praznoverice. Čitaćeš u nekim monaškim knjigama o mučenju tela da čovek treba samo da se opomene bola kad mu tek vrhove prstiju pritisnu ili stegnu spravama, pa će otuda moći lako da predstavi kakvi su bolovi smrti, kad je celo telo gnjilo i u raspadanju; međutim smrt mnogo puta prolazi sa manje bola nego što je mučenje jednoga uda; jer najživotniji delovi tela nisu i najosetljiviji.

уторак, 10. јануар 2017.

Tin Ujević: O Rimbaudu, Lautreamontu i gotskom romanu kao pretečama nadrealizma

Preteče nadrealizma treba uglavnom podijeliti u dvije grupe.
Prva su grupa: Rimbaud i Lautreamont. Dodaju im, pomalo, na rubu, i Baudelairea.
Druga su grupa engleski preromantici. Počinje se Edwardom Youngom (1683-1765), a povezuje se s gotskom novelom ili bolje romanom užasa, Horatiom Walpoleom, Annom Radcliffe, Mathurinom, M. G. Lewisom, Clarom Reeve. Sve je to nabačeno i doneseno s dosta kaosa, i ako mi vežemo i sređujemo njihovu kritiku, ona kao čudom biva mnogo preglednija, mnogo čitljivija.

субота, 07. јануар 2017.

Ana de Noaj: Smrt govori čoveku...

Filip de Laslo: Grofica Ana de Noaj (1913)
Evo ste dosta trpeli, jadni čoveče,
dosta upoznali ljubav, želju i odvratnost,
oštrinu htenja i ukočenost sna,
ponos što ste živi i što, uspravni, plačete...

Šta hoćete da spoznate još krasnije
od slasti dana koje ste proživeli,
ostavite vreme, ostavite kuću i sto,
bićete bez oplakivanja i straha što ste došli.

Ispuniću vaše srce, ruke i vaša usta
počinkom tako dubokim, toplim i tako teškim,
da sunce i kiša i oluja divlja
probuditi vam neće ni dušu niti krv.

субота, 03. децембар 2016.

Mario Benedeti: Drugo Ja

Eržebet Korb: Alterego (1920)
U pitanju je sasvim običan mladić: na pantalonama su mu se ocrtavala kolena, čitao je pričice, bučno jeo, čačkao nos, hrkao za vreme spavanja i zvao se Armando. Običan u svakom pogledu, osim u jednom: imao je Drugo Ja.

Drugo Ja imalo je nečeg pesničkog u pogledu, zaljubljivalo se u glumice, obazrivo lagalo i zanosilo se predvečerjima. Mladića je Drugo Ja prilično zabrinjavalo, a i pred drugovima mu je bilo nezgodno. S druge strane, Drugo Ja bilo je setno i zato Armando nije mogao da bude tako običan kao što je želeo.

Jednog popodneva Armando je došao umoran sa posla, skinuo cipele, lagano promrdao prste na nogama i uključio radio. Začuo se Mocart, ali je mladić zaspao. Kada se probudio, Drugo Ja je neutešno plakalo. U prvi mah mladić nije znao šta će, ali se ubrzo rasani i pošteno izgradi Drugo Ja. Ono nije ništa reklo, ali sutradan se ubilo.

четвртак, 08. септембар 2016.

Ksenija Anastasijević: Beleška o Bajronu


(George Gordon, Lord Byron)
1788—1824.

Tomas Filips:
Lord Bajron u albanskoj
nošnji (1813)
Gotovo u svim nacionalnim literaturama bajronizmu pripada posebno poglavlje. U Rusiji je, na primer, jedan neobično plodan period književnosti, na čijem su početku Puškinove „južne poeme“, a Ljermontovljev poetski roman Junak našeg doba i Turgenjevljeve drame na samom kraju, pod presudnim uticajem lorda Bajrona. A slično je stanje i u drugim literaturama, — jednom delu nemačke i francuske, u poljskoj takođe, pa i u našoj romantičarskoj književnosti, u kojoj je Branko Radičević (čak i na jedan sasvim spoljašnji način: odevanjem i stavom) izvodio svoj imitatio Byroni i, razuzdanošću isto kao i splinom svoje lirike, nastojao ili samo mislio „Birona stići“. Evropa je dugo posle iznenadne pesnikove srnrti u Misolongiju, sve do polovine prošloga veka, davala epigone, tako da je Bajron svojim uticajem obeležio celu jednu epohu, koja počinje negde pred kraj Napoleonovih ratova. U Engleskoj, međutim, oduševljenje Bajronom trajalo je svega četiri godine, o čemu, ne bez ironije, jedan njegov savremenik kaže: „Reči jedva mogu da preuveličaju ludost koja je vladala 1812, kada su igranje valcera i lord Bajron ušli u modu.“

уторак, 19. јул 2016.

F. M. Dostojevski: Ogled o buržuju (odlomak)

Ali zašto — ja se stalno vraćam na ono ranije — zašto se buržuj još uvek nečega plaši, kao da nije najbolje raspoložen? Čega ima da se boji? Brbljivaca, frazera? Ta on će ih jednim udarcem noge sve poslati do đavola. Zaključaka zdravog razuma? Ali pokazalo se da razum ne vredi pred stvarnošću, a, pored toga, sada i najrazumniji i najučeniji počinju da tvrde kako nema zaključaka zdravog razuma, da zdrav razum i ne postoji na svetu, da se apstraktna logika ne može primeniti na ljudski život, da postoji samo Ivanov, Petrov, Gustavov razum, a zdrav razum nikad nije postojao — da je to prosto neosnovana izmišljotina osamnaestoga veka. Koga se boji? Radnika? Pa i radnici su svi u duši sopstvenici: sav njihov ideal je u tome da postanu sopstvenici i da steknu što više mogu; takvi su po prirodi. A priroda čoveku nije data bez svrhe! Sve se to vekovima gajilo i vaspitavalo. Nacionalnost se ne može lako izmeniti, nije se lako odvojiti od vekovnih navika koje su vam ušle u krv. Boje se zemljoradnika? Pa francuski seljaci su arhisopstvenici, najfanatičniji sopstvenici, to jest najbolji i najsavršeniji ideal sopstvenika, kakav se samo može zamisliti. Komunista? Ili, najzad, socijalista? Ali taj svet je u svoje vreme mnogo proigrao, i buržuj ga udno duše silno prezire. Prezire ga, a ipak ga se boji. Eto, najzad, njih se on i dan-danas boji.

недеља, 17. јул 2016.

Herman Hese: Moja vera

Herman Hese (1877-1962)
Svoju veroispovest izložio sam ne samo u povremenim člancima nego sam takođe, pre nešto više od deset godina, pokušao da svoju veru napišem u jednoj knjizi. Knjiga se zove „Sidhartha“, a njenu versku sadržinu često su ispitivali i diskutovali indijski studenti i japanski sveštenici, ali ne i njihove hrišćanske kolege.
To što moja vera u toj knjizi nosi indijsko ime i ima indijsko lice, nije nikakav slučaj. Religiju sam doživeo u dva oblika, kao dete i unuk pobožnih čestitih protestanata, i kao čitalac indijskih otkrovenja, među kojima na vrh stavljam Upanišade, Bhagavad Gita i Budine govore. Ni to, takođe, nije nikakva slučajnost što sam, odrastao usred pravog i živog hrišćanstva, prva buđenja neke religioznosti doživeo u indijskom uobličenju. Moj otac, kao i moja majka i njen otac, čitavog života su bili u službi hrišćanske misije u Indiji, pa iako je tek u jednom od mojih rođaka i u meni izbilo saznanje da ne postoji prvenstvo među religijama, ipak je već kod oca, majke i dede postojalo ne samo bogato i dosta temeljno poznavanje indijskih verskih oblika već takođe i izvesna, samo upola priznata simpatija prema tim indijskim oblicima. Takođe sam duhovno indijstvo od detinjstva udisao i doživljavao potpuno isto kao i hrišćanstvo.