 |
| Robert Muzil |
Kada su markiza De Epatana bacili zverima — priča koja se, nažalost, ne spominje ni u jednoj hronici osamnaestoga veka — najednom se našao u mučnom položaju kao nikada do tada. Sa životom se oprostio i koračao je smešeći se, pogleda kao da dolazi iz dva mutna brušena draga kamena i koji više ništa ne primećuje idući u susret ništavilu koje ga očekuje. Ipak, to osećanje ništavila nije ga još izmirilo sa večnošću već se, naprotiv, izrodilo u nešto vrlo prisutno; jednom rečju, ne samo da nije nastupilo ništavilo već se apsolutno ništa nije dogodilo, a kad je ponovo počeo da zapaža svet oko sebe, primetio je pred sobom veliku zver koja ga je neodlučno posmatrala. Sve ovo, međutim, markizu ne bi bilo toliko mučno kao što bi se moglo pretpostaviti — on se plašio, ali je znao kako se strah podnosi — da istog trenutka nije postao svestan činjenice da je zver pred njim ženka.
