Čiča Jeremijina putujuća knjižara

Knjižara Velimira Valožića
na uglu Pop Lukine i Kosančićevog
venca, srušena 1939. godine

Jeremija Obradović Karadžić bio je rodom iz Podrinja, i govorio je da je rod slavnome književniku Vuku St. Karadžiću. Nosio je sve do smrti, po običaju starinskom, čakšire, ćurče[1] i džube[2]. Bio je nepotpuno slep, i najpre je izišao na glas nekom pesmom o srpskom ratovanju s Mađarima 1848. godine, koju je sâm, na stari način, spevao uz gusle, pa je potom štampao i počeo prodavati. Tako je postao knjižar-putnik, koji je oslanjajući se o štap (pošto je u svojoj nepotpunoj slepoći malo nazirao) hodio po Beogradu, noseći knjige za svoju publiku; tražeći je i u mehani i na ulici, i na trgu i na svakom mestu. Često se u ovome svome putovanju mogao videti po hanovima i gostionicama staroga Beograda gde su odsedali trgovci „palančani“ (iz varoši i varošica u unutrašnjosti Srbije) koji su dolazili da kupuju robu i da je na kola tovare. Osim toga Jeremija je sa kolima punim knjiga putovao naročito od mesta do mesta po Srbiji, prodajući knjige. Dobro znajući ukus svoje čitalačke publike po onome što ona traži i za što najčešće zapitkuje, Jeremija je prema tome udešavao zbirku za svoje čantre koje je o sebi nosio i za svoja kola. Novce je raspoznavao pipajući prstima. Beograđani su mogli često da ga vide u knjižarnici V. Valožića kako za svoje kupce književnu robu iskuplja. Ono što je znao da njegova publika traži počeo je štampati i sâm, i tako je proveo skoro ceo svoj vek. […]

Knjiga pisana krvlju - "Memoari" Anri Latida

Latidovo pismo iz zatvora Vinsen,
pisano krvlju na lanenoj krpi

Francuz Žan Anri Latid (Jean Henri Latude, 1725-1807) u svojim "Memoarima", objavljenim 1787. godine pod naslovom: "Razgolićeni despotizam, ili Uspomene Anri Maser de la Tida, trideset pet godina utamničenog u različitim državnim zatvorima", zapisao je i sledeće:
"Odlučio sam da pravim beleške, ali nisam imao ni mastilo ni papir. Da bih dobio zamenu za papir, uzeo sam sredinu hleba i dugo je gnječio rukama, zatim je razmekšao pljuvačkom i izravnao. Napravio sam male kvadrate od oko 15 cm, a debele oko pola centimetra. Kao pero upotrebi sam trouglaste kosti šarana. One su široke i jake i, kad se raseku, mogu dobro da posluže kao pero. Nisam imao mastilo, pa sam odlučio da koristim sopstvenu krv. Izvukao sam konac iz košulje i zavezao ga čvrsto oko donjeg dela palca, da bi gornji deo otekao. Zatim bih se ubo. Ali, svaki put bi kanulo samo nekoliko kapi krvi, pa sam bio prisiljen da  to neprestano ponavljam. Svi prsti su mi uskoro bili izranjavljeni, oticali su i strahovito boleli. Osim toga, krv se brzo zgrušavala, i zato sam je mešao sa vodom."

Knjige, kifle i pijavice - Zdravko Ivanović, prvi srpski antikvar

Velika pijaca na Studentskom trgu 1901. godine

Osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka, na beogradskoj  „Velikoj pijaci“, antikvar Zdravko Ivanović je prodavao polovne knjige u baraci na točkovima. Rodom je bio iz Velikog Popovca. Zdravko je najpre prodavao kifle i zemičke, a docnije stare knjige. Kako se za ovaj posao opredelio, veli:
„Jednom kupim neke hartije i knjige da uvijam kifle i zemičke. Jedan kupac među tim hartijama vidi neku knjigu, pa pošto je razgleda, zapita me pošto ću mu je prodati. Ja se našalih: Dva dinara. On plati bez reči. Od tada se reših da prodajem knjige.“
 Kada kupac uze da razgleda knjigu, Zdravko ga upita kako se zove knjiga, a kada to čuje, istrgne mu je iz ruku, pa je da onome do njega da mu i on kaže kako se zove. I kad tako utvrdi kako se knjiga zove, jer nije bio pismen, stupi u pogodbu. Cenu je određivao više po koricama i debljini knjige, jer joj vrednost nije znao.
Pored knjiga, prodavao je i pijavice, koje je držao u tegli, pokrivenoj krpicom i zavezanoj kanapom, a prodavao bi  „komendijašima“ i po koji stari cilindar.
Svoju prodavnicu na točkovima selio je po Beogradu.
Pred kraj života oslabio mu je vid, tako da je išao nazirući. U poslednje vreme prodavnica mu je bila na Zelenom vencu, ispred kafane  „Amerika“. Tu je i završio život.

Izvor: http://velikipopovac.rs/kulturni-zivot.html?showall=1&limitstart=

Najskuplja knjiga na svetu

Tomas Alexander Hartmann - Die Aufgabe

Najskuplja knjiga na svetu je "Zadatak" (Die Aufgabe) Tomasa Aleksandra Hartmana. Iako ima samo 13 strana, autor za nju traži 153 miliona evra. Po Hartmmanovim rečima u pitanju je delo pisano 30 godina koje sa manje od 300 rečenica daje odgovor na sva ključna pitanja čovečanstva: Odakle dolazimo? Kuda idemo? Šta je naš pravi zadatak na ovom svetu?
Knjigu su mogli da vide samo posetioci Sajma u Dubaiju 2009. godine i od tada, na autorov zahtev, nikada više nije izložena.