Jobsov i Wozniakov Apple u SFRJ

O saradnji zagrebačkog preduzeća "Velebit-Ivasim" i američkog giganta Apple govori i  članak preuzet iz drugog broja revije "YU video" (februar, 1984). Cena "domaćeg" računara Ivel-Apple IIe bila je 58 miliona starih dinara (580.000 novih), što je po tadašnjem kursu iznosilo oko 12.600 nemačkih maraka.

Logotipi izdavačke kuće Shakespeare Head Press

Logotipi izdavačke kuće Shakespeare Head Press,
Stratford na Ejvonu

Logotipi izdavačke kuće Shakespeare Head Press koju je osnovao Artur Henri Balen 1904. u Stratfordu na Ejvonu, sa željom da objavi Šekspirova sabrana dela baš u rodnom mestu najvećeg engleskog dramskog pisca. Ovo bibliofilsko izdanje štampano je iste te godine na ručno rađenoj hartiji sa opremom koja je preuzeta od Vilijema Morisa.

Glasnik Saveza trezvene mladeži

Glasnik Saveza trezvene mladeži

"More, bre, kol'ko molim Boga da mreju ovija starci, te da se iznapijamo, ali neće!"
(Božidar Lj. Đorđević, Alkoholni običaji na selu, Glasnik Saveza trezvene mladeži, br. 3-4, 1940)

Isidor Engel: Nekropola u Halštatu (1878)

Isidor Engel - Kalštat (1878)

Ing. Georg Ramsauer, koji je od 1846. do 1863. godine iskopavao nekropolu iz starijeg gvozdenog doba u Halštatu, angažovao je svog prijatelja Isidora Engela da izradi seriju crteža kao deo arheološke dokumentacije. Na osnovu njih, Engel je 1878., dve godine nakon Ramsauerove smrti, naslikao akvarele koji se danas čuvaju u Prirodnjačkom muzeju u Beču.

Ežen Delakroa: Dnevnik iz Maroka (1832)

Ežen Delakroa - Stranica dnevnika iz Maroka (1832)

"Ne, odviše je to lijepo, mogu tek bilježiti što vidim, suho i točno poput etnografa; mogu tek pripremiti album motiva, koji mi se čine prikladni, staviti boje na paletu. Nemam vremena da pokušam shvaćati, pitati zašto. Sada treba samo gledati otvorenim očima. Registrirati."

Polidorijev "Vampir" i čudovište dr Frankenštajna

Lord Bajron

Kada je jednom prilikom Džon Polidori postavio pitanje u čemu je to Bajron bolji od njega, izuzev u sastavljanju stihova, čuveni pesnik mu je ironično odgovorio: „U tri stvari. Kao prvo, ja mogu da pogodim iz pištolja ključaonicu na onim vratima. Drugo, u stanju sam da preplivam reku s jedne obale na drugu. I treće, mogu prokleto dobro da Vas izubijam.” Ova anegdota možda na najbolji način osvetljava odnos između dva čoveka čije je kratkotrajno prijateljstvo bilo od velikog značaja za stvaranje i razvoj žanra vampirske horor priče, a indirektno i naučne fantastike.
Početkom 1816. godine, nakon skandaloznog razvoda od svoje prve žene Anabele, Lord Bajron je napustio Englesku našavši se u nekoj vrsti dobrovoljnog progonstva. Na preporuku jednog zajedničkog prijatelja zaposlio je dvadesetogodišnjeg Džona Vilijema Polidorija, formalno u svojstvu ličnog lekara, a zapravo kao pratioca na planiranom putovanju u Italiju. Njih dvojica su najpre otišli u Švajcarsku, gde im se u Vili Diodati pridružio Persi Bis Šeli sa ljubavnicom Meri Godvin i njenom polusestrom Kler. Loše vreme, konzumiranje opijata i međusobno nadmetanje između Bajrona i Šelija stvorili su krajnje nezdravu atmosferu u kojoj je održano čuveno takmičenje u pripovedanju sablasnih priča. Iako je to trebalo da bude literarni dvoboj dva sujetna pesnika, u igru su se uključili još i Polidori i Meri Godvin. U svom Predgovoru drugom izdanju „Frankenštajna” iz 1831. Meri Godvin Šeli dala je iscrpan izveštaj o toj noći:

Bajron je rekao da svako od nas mora da sastavi jednu pripovest o duhovima. Plemeniti pesnik [Bajron] je započeo priču, čiji je odlomak objavljen na kraju njegove poeme Mazeppa. Šeli se više trudio da svoje misli i osećanja unese u zračenje blistavog prizora i muziku najmelodičnije poezije na našem jeziku, nego da stvori odgovarajući zaplet. Siroti Polidori je imao užasnu ideju o dami sa glavom kostura koja je na taj način kažnjena jer je špijunirala kroz ključaonicu...

Kako prepoznati i kupiti "pornografsko" delo

J.K. Huysmans, À rebours
(Paris, 1884)

U XIX veku, francuski izdavači su knjige lascivnog sadržaja povezivali u papirne omote žute boje, pa su čitaoci unapred znali šta ih očekuje ako, na primer, kupe Uismansov roman "Nasuprot" ili Lalemanov "Hašiš".

"Izolator" Huga Gernsbacka (1925)

U svetu naučne fantastike ime Huga Gernsbacka dobro je poznato jer je po njemu nazvana prestižna godišnja nagrada koja se dodeljuje za najbolja ostvarenja u ovom žanru.
Gernsback je bio ne samo pisac, urednik i izdavač prvog naučnofantastičnog časopisa "Amazing Stories", nego i pronalazač koji je za sobom ostavio veliki broj patenata, uključujući tu i "izolator", bizarnu kacigu koja usmerava fokus i poboljšava koncentraciju tako što osobu ostavlja u potpunosti gluvom, dok je pogled moguć samo kroz dva uska otvora sa prednje strane.

Mašina za pranje rublja — pronalazak Pančevca

Jedan naš Pančevac prvi je konstruisao mašinu za pranje rublja i 1889. preko pančevačkog lista „Vesnik“ svoj pronalazak objavio. Tu vest preneli su i strani listovi. Pisali su o korisnom izumu ovog Pančevca, za ono vreme, bio je to događaj prvog reda. Evo šta su onda naše novine donele:
 „Novu mašinu za pranje rublja izumio je i konstruisao naš Pančevac Nikola Jovanović knjigovođa pančevačkog Magistrata. On je izumio mašinu za pranje rublja koja se po prostoj konstrukciji i praktičnosti, u svome svojstvu, može smatrati kao najbolja sprava te vrste. Koliko nam je milo da ova mašina izlazi iz srpskih ruku, toliko nam je drago što se vrednim i urednim domaćncama pruža zgodna prilika, da za 63 forinta, odnosno za 126 dinara koliko će jsdamput za mašinu izdati, vremenom stotinama uštede. A za domazluk, kao što se zna, nsma sigurnijeg prihoda od uštede. Pobliži uslovi o nabavci ove mašine i rukovanje njome su:
Ovom novom patent mašinom za pranje rublja može mnogo da se uštedi u materijalu i vremenu. Rublje js daleko bolje no pri običnom pranju. Okretanje mašine ide vrlo lako, tako da js može i dete od 12 godina čitav dan, takoreći igrajući se, okretati.“

Čiča Jeremijina putujuća knjižara

Knjižara Velimira Valožića
na uglu Pop Lukine i Kosančićevog
venca, srušena 1939. godine

Jeremija Obradović Karadžić bio je rodom iz Podrinja, i govorio je da je rod slavnome književniku Vuku St. Karadžiću. Nosio je sve do smrti, po običaju starinskom, čakšire, ćurče[1] i džube[2]. Bio je nepotpuno slep, i najpre je izišao na glas nekom pesmom o srpskom ratovanju s Mađarima 1848. godine, koju je sâm, na stari način, spevao uz gusle, pa je potom štampao i počeo prodavati. Tako je postao knjižar-putnik, koji je oslanjajući se o štap (pošto je u svojoj nepotpunoj slepoći malo nazirao) hodio po Beogradu, noseći knjige za svoju publiku; tražeći je i u mehani i na ulici, i na trgu i na svakom mestu. Često se u ovome svome putovanju mogao videti po hanovima i gostionicama staroga Beograda gde su odsedali trgovci „palančani“ (iz varoši i varošica u unutrašnjosti Srbije) koji su dolazili da kupuju robu i da je na kola tovare. Osim toga Jeremija je sa kolima punim knjiga putovao naročito od mesta do mesta po Srbiji, prodajući knjige. Dobro znajući ukus svoje čitalačke publike po onome što ona traži i za što najčešće zapitkuje, Jeremija je prema tome udešavao zbirku za svoje čantre koje je o sebi nosio i za svoja kola. Novce je raspoznavao pipajući prstima. Beograđani su mogli često da ga vide u knjižarnici V. Valožića kako za svoje kupce književnu robu iskuplja. Ono što je znao da njegova publika traži počeo je štampati i sâm, i tako je proveo skoro ceo svoj vek. […]

Knjiga pisana krvlju - "Memoari" Anri Latida

Latidovo pismo iz zatvora Vinsen,
pisano krvlju na lanenoj krpi

Francuz Žan Anri Latid (Jean Henri Latude, 1725-1807) u svojim "Memoarima", objavljenim 1787. godine pod naslovom: "Razgolićeni despotizam, ili Uspomene Anri Maser de la Tida, trideset pet godina utamničenog u različitim državnim zatvorima", zapisao je i sledeće:
"Odlučio sam da pravim beleške, ali nisam imao ni mastilo ni papir. Da bih dobio zamenu za papir, uzeo sam sredinu hleba i dugo je gnječio rukama, zatim je razmekšao pljuvačkom i izravnao. Napravio sam male kvadrate od oko 15 cm, a debele oko pola centimetra. Kao pero upotrebi sam trouglaste kosti šarana. One su široke i jake i, kad se raseku, mogu dobro da posluže kao pero. Nisam imao mastilo, pa sam odlučio da koristim sopstvenu krv. Izvukao sam konac iz košulje i zavezao ga čvrsto oko donjeg dela palca, da bi gornji deo otekao. Zatim bih se ubo. Ali, svaki put bi kanulo samo nekoliko kapi krvi, pa sam bio prisiljen da  to neprestano ponavljam. Svi prsti su mi uskoro bili izranjavljeni, oticali su i strahovito boleli. Osim toga, krv se brzo zgrušavala, i zato sam je mešao sa vodom."

Knjige, kifle i pijavice - Zdravko Ivanović, prvi srpski antikvar

Velika pijaca na Studentskom trgu 1901. godine

Osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka, na beogradskoj  „Velikoj pijaci“, antikvar Zdravko Ivanović je prodavao polovne knjige u baraci na točkovima. Rodom je bio iz Velikog Popovca. Zdravko je najpre prodavao kifle i zemičke, a docnije stare knjige. Kako se za ovaj posao opredelio, veli:
„Jednom kupim neke hartije i knjige da uvijam kifle i zemičke. Jedan kupac među tim hartijama vidi neku knjigu, pa pošto je razgleda, zapita me pošto ću mu je prodati. Ja se našalih: Dva dinara. On plati bez reči. Od tada se reših da prodajem knjige.“
 Kada kupac uze da razgleda knjigu, Zdravko ga upita kako se zove knjiga, a kada to čuje, istrgne mu je iz ruku, pa je da onome do njega da mu i on kaže kako se zove. I kad tako utvrdi kako se knjiga zove, jer nije bio pismen, stupi u pogodbu. Cenu je određivao više po koricama i debljini knjige, jer joj vrednost nije znao.
Pored knjiga, prodavao je i pijavice, koje je držao u tegli, pokrivenoj krpicom i zavezanoj kanapom, a prodavao bi  „komendijašima“ i po koji stari cilindar.
Svoju prodavnicu na točkovima selio je po Beogradu.
Pred kraj života oslabio mu je vid, tako da je išao nazirući. U poslednje vreme prodavnica mu je bila na Zelenom vencu, ispred kafane  „Amerika“. Tu je i završio život.

Izvor: http://velikipopovac.rs/kulturni-zivot.html?showall=1&limitstart=

Najskuplja knjiga na svetu

Tomas Alexander Hartmann - Die Aufgabe

Najskuplja knjiga na svetu je "Zadatak" (Die Aufgabe) Tomasa Aleksandra Hartmana. Iako ima samo 13 strana, autor za nju traži 153 miliona evra. Po Hartmmanovim rečima u pitanju je delo pisano 30 godina koje sa manje od 300 rečenica daje odgovor na sva ključna pitanja čovečanstva: Odakle dolazimo? Kuda idemo? Šta je naš pravi zadatak na ovom svetu?
Knjigu su mogli da vide samo posetioci Sajma u Dubaiju 2009. godine i od tada, na autorov zahtev, nikada više nije izložena.