Stanislav Vinaver: Anica Savić — Rebac

Hasan Rebac i Anica Savić — Rebac

U Beogradu je završila tragičnom smrću profesor Beogradskog Univerziteta Anica Savić — Rebac: prerezala je sebi žile u potištenosti za svojim nedavno preminulim mužem Hasanom Repcem. Anica Savić spada u red naših najučenijih i najkulturnijih žena. Njen je doktorski rad iz najabstruznije oblasti grčke filozofije: iz predplatonovske erotologije. Anica Savić je poznata kao pesnik, prevodilac i pisac filozofskih rasprava. Njeno znanje stranih jezika bilo je utančano. Prevodila je Tomasa Mana i druge savremene pisce. Prevela je Lukrecijev spev („O prirodi stvari“) sa latinskog u srpski jambski deseterac (s tim da je i prekoračivala pet stopa). Taj prevod nosi obeležje izvanredne erudicije i toplog nadahnuća. Prevela je na nemački Njegoševu „Luču Mikrokozma“, može se reći u potpuno adekvatne stihove. Jamb ju je najviše privlačio kao stih na koji je Laza Kostić smatrao da treba prevoditi strane klasičare kod nas, (a naročito Šekspira) da bi se izbegla neumitna trohejska tromost, koja vodi u neku vrstu guslarske zapevke. Partizanske narodne pesme prevela je Anica Savić na engleski, vrlo spretno. Članci njeni iz raznih oblasti naše književnosti, uglavnom teže da objasne po koje zamršeno pitanje iz verskoga života, iz verskoga stava naših pisaca, iz prostonarodnog genija. U svim ovim radovima Anica Savić pokazala je vidovitost, erudiciju i znatan dar pesničkog oblikovanja.

Nikos Kazancakis: Askeza, Salvatores Dei

Nikos Kazancakis

Dolazimo iz tamnoga ponora, završavamo u tamnome ponoru: svijetli razmak među njima zovemo Životom.

* * *

U dubokoj Šutnji, stojeći, bez straha, u patnji i igri, neprestano se uzdižući s vrha na vrh, iako znaš da vi­sina nema kraja, pjevaj, lebdeći iznad Ponora, ovu ma­gičnu uzvišenu inkarnaciju:

Vjerujem u jednoga Boga, Akritasa, Digenisa, koji je pod oružjem, koji pati, moćnog ali ne svemoćnog, borca na najudaljenijim granicama, vojskovođu samodršca u svim svijetlim silama, vidljivima i nevidljivima.

Zoran Živković: Metropolis

Thea von Harbou:
Metropolis

Godina 1926. predstavlja u mnogo pogleda ključni datum naučnofantastičnog žanra - iako je to verovatno promaklo najvećem broju savremenika.

Doduše, trebalo je biti uistinu vidovit i natprirodno pronicljiv pa da se u novopokrenutom časopisu Amazing Stories (Zapanjujuće priče), čiji se prvi broj pojavio aprila meseca i koji se tada ni po čemu nije izdvajao iz mnoštva sličnih, jevtinih izdanja, štampanih na bezvrednoj »palp« hartiji, razabere potonji stožer američkih i svetskih naučnofantastičnih zbivanja, glasilo koje će, budući specijalizovano, zatvoriti SF žanr u svojevrstan »geto«, ograditi ga od ostalih vrsta trivijalne književnosti i tako mu stvoriti uslove da se, na duge staze, uputi ka velikoj, umetničkoj književnosti kojoj sada pripada.
I dok je na području pisane naučne fantastike doista trebalo biti dalekovid, u jednom drugom mediju stvari su iz prve bile očigledne, pa čak i više od toga. Taj drugi medij bio je, razume se, film, a ostvarenje koje je trajno obeležilo 1926. godinu kao veliki datum u istoriji kinematografske naučne fantastike bio je »Metropolis« genijalnog nemačkog reditelja Frica Langa (Fritz Lang) - prvi spektakularni SF epos na velikom ekranu koji je na tadašnje gledaoce ostavio u najmanju ruku podjednako moćan utisak kao što će to biti sa »Odisejom u svemiru 2001.« četiri decenije kasnije.
»Metropolis« je nastao na vrhuncu znamenitog nemačkog ekspresionističkog filma, koji je svetsku kinematografiju obogatio mnogim dragocenim tekovinama, možda odlučujuće doprinevši njenom umetničkom stasavanju i podvajanju od pukog sredstva za zabavu masovne publike, do čega su prevashodno držali tadašnji sineasti sa druge strane Atlantika.