F. M. Dostojevski: Ogled o buržuju (odlomak)

Ali zašto — ja se stalno vraćam na ono ranije — zašto se buržuj još uvek nečega plaši, kao da nije najbolje raspoložen? Čega ima da se boji? Brbljivaca, frazera? Ta on će ih jednim udarcem noge sve poslati do đavola. Zaključaka zdravog razuma? Ali pokazalo se da razum ne vredi pred stvarnošću, a, pored toga, sada i najrazumniji i najučeniji počinju da tvrde kako nema zaključaka zdravog razuma, da zdrav razum i ne postoji na svetu, da se apstraktna logika ne može primeniti na ljudski život, da postoji samo Ivanov, Petrov, Gustavov razum, a zdrav razum nikad nije postojao — da je to prosto neosnovana izmišljotina osamnaestoga veka. Koga se boji? Radnika? Pa i radnici su svi u duši sopstvenici: sav njihov ideal je u tome da postanu sopstvenici i da steknu što više mogu; takvi su po prirodi. A priroda čoveku nije data bez svrhe! Sve se to vekovima gajilo i vaspitavalo. Nacionalnost se ne može lako izmeniti, nije se lako odvojiti od vekovnih navika koje su vam ušle u krv. Boje se zemljoradnika? Pa francuski seljaci su arhisopstvenici, najfanatičniji sopstvenici, to jest najbolji i najsavršeniji ideal sopstvenika, kakav se samo može zamisliti. Komunista? Ili, najzad, socijalista? Ali taj svet je u svoje vreme mnogo proigrao, i buržuj ga udno duše silno prezire. Prezire ga, a ipak ga se boji. Eto, najzad, njih se on i dan-danas boji.

Herman Hese: Moja vera

Herman Hese (1877-1962)

Svoju veroispovest izložio sam ne samo u povremenim člancima nego sam takođe, pre nešto više od deset godina, pokušao da svoju veru napišem u jednoj knjizi. Knjiga se zove „Sidhartha“, a njenu versku sadržinu često su ispitivali i diskutovali indijski studenti i japanski sveštenici, ali ne i njihove hrišćanske kolege.
To što moja vera u toj knjizi nosi indijsko ime i ima indijsko lice, nije nikakav slučaj. Religiju sam doživeo u dva oblika, kao dete i unuk pobožnih čestitih protestanata, i kao čitalac indijskih otkrovenja, među kojima na vrh stavljam Upanišade, Bhagavad Gita i Budine govore. Ni to, takođe, nije nikakva slučajnost što sam, odrastao usred pravog i živog hrišćanstva, prva buđenja neke religioznosti doživeo u indijskom uobličenju. Moj otac, kao i moja majka i njen otac, čitavog života su bili u službi hrišćanske misije u Indiji, pa iako je tek u jednom od mojih rođaka i u meni izbilo saznanje da ne postoji prvenstvo među religijama, ipak je već kod oca, majke i dede postojalo ne samo bogato i dosta temeljno poznavanje indijskih verskih oblika već takođe i izvesna, samo upola priznata simpatija prema tim indijskim oblicima. Takođe sam duhovno indijstvo od detinjstva udisao i doživljavao potpuno isto kao i hrišćanstvo.