Alberto Mangel: Biblioteka noću (odlomak)

Alberto Mangel

U svom romanu „Plavi cvet“, Penelopa Ficdžerald kaže: „Ako priča započinje pronalaskom, onda se mora završiti potragom.“ Priča o mojoj biblioteci svakako je započela pronalaskom: pronalaskom mojih knjiga, pronalaskom mesta na kome ću ih odložiti, pronalaskom mira u osvetljenom prostoru pod okriljem tame napolju. Ali ako se priča mora završiti potragom, nameće se pitanje: potragom za čim?

Nortrop Fraj je jednom primetio da ne misli da bi čuo poj anđela da je prisustvovao Hristovom rođenju. „Razlog tome jeste činjenica da ih ne čujem ni sada, a nema razloga da verujem da su prestali da pevaju.“ Stoga, ja ne tragam za otkrovenjem bilo koje vrste, jer šta god da mi se kaže, obavezno je ograničeno onim šta sam u stanju da čujem i razumem. Niti za znanjem iznad kog mi je, na određeni tajni način, sve već poznato. Niti za prosvetljenjem, prema kom svesno ne mogu da težim. Niti za iskustvom, jer u krajnjem slučaju mogu biti svestan jedino onoga što se već nalazi u meni. Za čim onda tragam na kraju priče o svojoj biblioteci?
Za utehom, možda. Možda za utehom.

(Alberto Mangel, Biblioteka noću, Geopoetika, Beograd, 2008. Prevele sa engleskog: Nataša Karanfilović, Nina Ivanović i Danijela Mihić)