 |
| Hasan Rebac i Anica Savić — Rebac |
U Beogradu je završila tragičnom smrću profesor Beogradskog Univerziteta Anica Savić — Rebac: prerezala je sebi žile u potištenosti za svojim nedavno preminulim mužem Hasanom Repcem. Anica Savić spada u red naših najučenijih i najkulturnijih žena. Njen je doktorski rad iz najabstruznije oblasti grčke filozofije: iz predplatonovske erotologije. Anica Savić je poznata kao pesnik, prevodilac i pisac filozofskih rasprava. Njeno znanje stranih jezika bilo je utančano. Prevodila je Tomasa Mana i druge savremene pisce. Prevela je Lukrecijev spev („O prirodi stvari“) sa latinskog u srpski jambski deseterac (s tim da je i prekoračivala pet stopa). Taj prevod nosi obeležje izvanredne erudicije i toplog nadahnuća. Prevela je na nemački Njegoševu „Luču Mikrokozma“, može se reći u potpuno adekvatne stihove. Jamb ju je najviše privlačio kao stih na koji je Laza Kostić smatrao da treba prevoditi strane klasičare kod nas, (a naročito Šekspira) da bi se izbegla neumitna trohejska tromost, koja vodi u neku vrstu guslarske zapevke. Partizanske narodne pesme prevela je Anica Savić na engleski, vrlo spretno. Članci njeni iz raznih oblasti naše književnosti, uglavnom teže da objasne po koje zamršeno pitanje iz verskoga života, iz verskoga stava naših pisaca, iz prostonarodnog genija. U svim ovim radovima Anica Savić pokazala je vidovitost, erudiciju i znatan dar pesničkog oblikovanja.
Kult njen i njene porodice bio je i ostao Laza Kostić koga je ona smatrala najvećim našim pesnikom, — isto kao i njen otac, čuveni Mića Savić. Dom Anice Savić bio je pun relikvija Laze Kostića, a pre svega slika Lazine tragične ljubavi, Lenke Dunđerske — te su slike bile u svakom kutku. Ta ljubav Laze Kostića nadahnjivala je Anicu Savić i nesumnjivo ju je usmerila u pravcu neobuzdane Poovske romantike. Kad čovek pomisli: imala je sve — ljubav svojih đaka, struku koju je obožavala, ugled, znanje, izvanredan položaj u društvu, život ugodan! Ipak — pretežniji je bio njen mrtvi Hasan, bez koga nije umela da zamisli život. Ta vrsta smrti — prerezati sebi žile u savršeno svesnom trenutku (a to je Anici bio već drugi put, — posle prvog neuspelog pokušaja) — opominje na starorimske filozofske primere, na epikurejce materijaliste Lukrecijevog tipa. Sećam se, kada je prevodila Lukrecija, pa sam joj obratio pažnju da je i Bergson napisao po mom uverenju najdublji komentar o Lukreciju (koga je i izdao — Lukrecije se i danas čita u francuskim školama u tom izdanju) — da me je pre svega pitala: kako Bergson gleda na starorimsku svesnu smrt. Odgovorio sam joj da se Bergson nikada ne bi ubio, da je cela njegova koncepcija po tom pitanju u skladu sa hrišćanskim mističarima i sa Stoom koja se nikada nije užasavala od patnje. I zaista, Bergson je umro potpuno uzet, ali savršeno svestan umom. Umro je kao Marko Aurelije u poslednjoj ekstazi stoičke svesti, i obuhvata svega vasionskog. Anica je međutim, i tada kao i vazda zastupala ideju protivnu Marku Aureliju i Stoi: da iz života treba otići blagovremeno.
13. oktobar 1953.
Izvor: Stanislav Vinaver, Beogradsko ogledalo (Slovo ljubve, Beograd, 1977)