 |
| Fransoa Volter |
Pitajte nekog žapca šta je to lepota, prava lepota, to kalon. On će vam odgovoriti da je to njegova ženka sa parom buljavih očiju koje joj vire iz glavice, razvučenom i zatupljenom njuškom, žutim stomakom i mrkim leđima. Pitajte nekog crnca iz Gvineje; lepo je za njega crna kao uljem premazana koža, upale oči i spljošten nos.
Pitajte đavola; on će vam reći da je lepo par rogova, četiri kandže i rep. Raspitajte se, najzad, kod filozofa i oni će vam odgovoriti zamumuljeno; njima je potrebno da imaju nešto prigodno za arhitip lepote u suštini, za to kalon.
U društvu jednog filozofa, gledao sam jednog dana neku tragediju. „Kako je lepo!“ govorio je on. „Šta nalazite lepo?“ upitah ga. „To“, odgovori on „što je autor postigao svoj cilj.“ Sutradan je on uzeo neki lek koji mu je mnogo pomogao. „Lek je postigao svoj cilj“, rekoh mu „kakav lep lek!“ Shvatio je da se ne može reći da je neki lek lep, i da bi se nečemu moglo dati ime lepote, to u vama treba da izazove divljenje i zadovoljstvo. Složio se da je ona tragedija probudila u njemu ta dva osećanja, i da je to bio to kalon, ono lepo.
Zajedno smo otputovali u Engleoku: tamo je, u savršenom prevodu, igran isti komad; ali publika je zevala od dosade. „O-ho“, reče on „to kalon nije isti za Engleze i za Francuze.“ Posle mnogih razmišljanja zaključio je da je lepo često vrlo relativno, kao što je ono što je pristojno u Japanu nepristojno u Rimu, i ono što je u modi u Parizu nije u Pekingu; uštedeo je sebi trud da sastavlja dugačak traktat o lepom.
Izvor: Fransoa Volter, Filozofski rečnik (Matica srpska, Novi Sad, 1973)