 |
| Thea von Harbou: Metropolis |
Doduše, trebalo je biti uistinu vidovit i natprirodno pronicljiv pa da se u novopokrenutom časopisu Amazing Stories (Zapanjujuće priče), čiji se prvi broj pojavio aprila meseca i koji se tada ni po čemu nije izdvajao iz mnoštva sličnih, jevtinih izdanja, štampanih na bezvrednoj »palp« hartiji, razabere potonji stožer američkih i svetskih naučnofantastičnih zbivanja, glasilo koje će, budući specijalizovano, zatvoriti SF žanr u svojevrstan »geto«, ograditi ga od ostalih vrsta trivijalne književnosti i tako mu stvoriti uslove da se, na duge staze, uputi ka velikoj, umetničkoj književnosti kojoj sada pripada.
I dok je na području pisane naučne fantastike doista trebalo biti dalekovid, u jednom drugom mediju stvari su iz prve bile očigledne, pa čak i više od toga. Taj drugi medij bio je, razume se, film, a ostvarenje koje je trajno obeležilo 1926. godinu kao veliki datum u istoriji kinematografske naučne fantastike bio je »Metropolis« genijalnog nemačkog reditelja Frica Langa (Fritz Lang) - prvi spektakularni SF epos na velikom ekranu koji je na tadašnje gledaoce ostavio u najmanju ruku podjednako moćan utisak kao što će to biti sa »Odisejom u svemiru 2001.« četiri decenije kasnije.
»Metropolis« je nastao na vrhuncu znamenitog nemačkog ekspresionističkog filma, koji je svetsku kinematografiju obogatio mnogim dragocenim tekovinama, možda odlučujuće doprinevši njenom umetničkom stasavanju i podvajanju od pukog sredstva za zabavu masovne publike, do čega su prevashodno držali tadašnji sineasti sa druge strane Atlantika.
Vodeća nemačka filmska kompanija iz tog vremena, UFA, pri kojoj će nastati i »Metropolis«, već je ranije stekla prva naučnofantastična iskustva, makar i samo marginalna. Godine 1919. snimljen je jedan neobičan film pod naslovom »Kabinet doktora Kaligarija«, reditelja Roberta Vinea (Robert Wiene); jedini žanrovski elemenat u ovom filmu jesu izvesne hipnotičke, somnambulističke predstave, ali zato je on u mnogo medijskih pogleda označen kao izuzetno originalan.
Reditelj, kome očigledno nisu bila strana iskustva iz tadašnjih veoma burnih zbivanja u likovnim umetnostima, preneo je u kadriranje i scenografiju čitav niz postupaka osobenih za kubizam i dadaizam, napravivši jedan nadasve moderan film, u kome je čak i gluma bitno odstupala od ustaljenih obrazaca nemog filma, odlikujući se visokim stepenom osobene stilizacije.
Deo zasluge za uspeh ovog filma nesumnjivo je pripao i čoveku koji je priredio završnu redakciju scenarija. Ime tog čoveka bilo je Fric Lang, a njegovi potonji samostalni rediteljski poduhvati izmeniće ne samo naučnofantastični film, nego umnogome i kinematografiju uopšte.
»Metropolis« je rađen prema motivima istoimenog romana Tee fon Harbou (Thea von Harbou), Langove supruge, koja se negde odmah posle prvog svetskog rata, na njegov podsticaj, latila pisanja futuristički obojenih dela sa manje ili više izraženim antiutopijskim nabojem, uslovljenim, verovatno, strahotama upravo minulog globalnog vojevanja, ali i zebnjom od potonjih pravaca razvoja civilizacije, naročito s obzirom na odljuđenost života u velegradovima.
Prema jednom svedočanstvu, na zamisao o »Metropolisu« došao je Lang posle posete Njujorku, koji ga je potpuno porazio svojom ogromnošću i pometnjom. Iz tog iskustva i saradnje sa Teom fon Harbou nastala je najpre knjiga, a onda i scenario za »Metropolis«.
Posredi je jedan zemaljski velegrad iz 2000. godine u kome obitavaju dve potpuno odvojene klase. Jednu sačinjavaju aristokrate, koji nastanjuju gornje nivoe džinovskih oblakodera, dok drugu predstavljaju podjarmljeni radnici, smešteni u prizemlju i podzemlju.
Radnja filma usredsređena je na ljubavnu vezu između Fredera, sina jednog od vodećih aristokrata, Džona Mastermana, i lepe Marije, koja potiče iz radničke klase. Hotevši da prekine ovu nepriličnu vezu, Frederov otac nalaže svom sumanutom naučniku Rotvangu da napravi Marijinu robotsku dvojnicu, ali stvari kreću nepredviđenim tokom.
Robotska Marija predvodi pobunu potlačenih radnika, dolazi do velikih nereda u kojima zapreti opasnost od davljenja grupi radničke dece, ali ih u poslednji čas spasava prava Marija, koja je u međuvremenu uspela da umakne Rotvangu. Film se okončava srećnim raspletom: Marija je ponovo sa Frederom, njegov otac uspostavlja primirje sa radnicima, a Rotvang i robotska Marija bivaju uklonjeni.
»Metropolis« po sižeu ne odstupa, doduše, mnogo od stereotipnog melodramskog obrasca tipičnog za nemi film, ali tu je ponovo prisutna jedna osobena ekspresionistička stilizacija po kojoj Langovo ostvarenje bitno odstupa od uobičajenih klišea.
No, glavna vrednost »Metropolisa« jeste naprosto kolosalna scenografija sa zadivljujućim vizuelnim rešenjima, naročito u dočaravanju panorama velegrada budućnosti, koje ni savremenog gledaoca ne ostavljaju ravnodušnim. Ništa manje efektno ne deluju ni raskošne masovne scene; Lang je angažovao čak trideset hiljada statista, od kojih je preko jedne trećine moralo da obrije glavu.
Sve su to bili važni činioci prvog pravog naučnofantastičnog spektakla, čiju su žanrovsku aromu samo pojačali prizori čudesnih mašinerija i enterijera laboratorija - prizori koji su odmah prerasli u arhetipove često podražavane u potonjim naučnofantastičnim filmovima.
Samo tri godine posle »Metropolisa«, 1929, Lang se ponovo upustio u kinematografsku pustolovinu sa SF žanrom. Posredi je bio film »Žena na Mesecu«, takođe rađen prema motivima romana Tee fon Harbou. Novi Langov film nije, međutim, doživeo ni izdaleka isti uspeh kao »Metropolis«, kako kod publike, tako i kod kritike, ali je ova saga o ekspediciji na naš prirodni satelit i te kako značajna u istorijskom pogledu.
Bio je to veliki žanrovski korak napred u odnosu na Melijesovo osvajanje Meseca, iako i ovde još ima mnogo proizvoljnosti i naivnosti oko uslova koji vladaju na Zemljinom pratiocu. No, sa druge strane, stručna pomoć jednog Hermana Oberta (Hermann Oberth) bitno je doprinela da samo putovanje do Meseca i natrag bude prikazano gotovo proročki verodostojno.
Ima puno simbolike u činjenici da se premijera »Žene na Mesecu« takođe poklopila sa jednim istorijskim datumom vezanim za književni vid SF žanra. Iste godine, naime, Hjugo Gernsbek (Hugo Gernsback), pokretač i urednik časopisa Amazing Stories, podario je konačno današnji naziv žanru, nazvavši ga »science fiction« - naučna fantastika...
Izvor: Zoran Živković - Zvezdani ekran: Osam decenija SF filma (Otokr Keršovani, Opatija, 1984)