 |
| Herman Hese (1877-1962) |
To što moja vera u toj knjizi nosi indijsko ime i ima indijsko lice, nije nikakav slučaj. Religiju sam doživeo u dva oblika, kao dete i unuk pobožnih čestitih protestanata, i kao čitalac indijskih otkrovenja, među kojima na vrh stavljam Upanišade, Bhagavad Gita i Budine govore. Ni to, takođe, nije nikakva slučajnost što sam, odrastao usred pravog i živog hrišćanstva, prva buđenja neke religioznosti doživeo u indijskom uobličenju. Moj otac, kao i moja majka i njen otac, čitavog života su bili u službi hrišćanske misije u Indiji, pa iako je tek u jednom od mojih rođaka i u meni izbilo saznanje da ne postoji prvenstvo među religijama, ipak je već kod oca, majke i dede postojalo ne samo bogato i dosta temeljno poznavanje indijskih verskih oblika već takođe i izvesna, samo upola priznata simpatija prema tim indijskim oblicima. Takođe sam duhovno indijstvo od detinjstva udisao i doživljavao potpuno isto kao i hrišćanstvo.
Naprotiv, hrišćanstvo sam upoznao u jednom jedinstvenom, krutom vidu, koji je zasecao u moj život, u slabom i prolaznom vidu, već danas preživelom i gotovo iščezlom. Upoznao sam ga kao pijetistički obojen protestantizam, a doživljaj je bio dubok i jak; jer život mojih predaka i roditelja bio je potpuno određen nebeskim carstvom i stajao je u njegovoj službi. To što ljudi svoj život smatraju božjim posedom i što teže da ga žive ne u egoističkom nagonu, već kao službu i žrtvu bogu, taj veliki doživljaj i nasledstvo mog detinjstva jako su uticali na moj život. Ja „svet“ i svetske ljude nikada nisam uzimao sasvim ozbiljno, a sa godinama to činim sve manje. Ali koliko god mi je to hrišćanstvo mojih roditelja kao življenje, kao služba i žrtva, kao zajednica i zadatak bilo veliko i plemenito — veroispovedni i delom sektaški oblici u kojima smo to mi deca doživljavali, već vrlo rano su mi postali sumnjivi i delom potpuno neodrživi. Izgovarale su se i pevale neke reči i stihovi koji su već vređali pesnika u meni, i kada se prvo detinjstvo završavalo, za mene nije bila nikakva tajna koliko su ljudi kao moj otac i deda patili i mučili sebe zbog toga što nisu imali, kao katolici, neko određeno ispovedanje i dogmu, neki pravi, provereni ritual, neku pravu, stvarnu crkvu.
To što takozvana „protestantska“ crkva nije postojala, upravo što se raspala na veći broj malih zemaljskih crkava, što istorija tih crkava i njihovih poglavara, protestantskih kneževa, nije nimalo plemenitija od pogrdama obasute papske crkve, što se dalje gotovo sve pravo hrišćanstvo, gotovo sve pravo predavanje carstvu božjem nije vršilo u tim dosadnim budžaklijskim crkvama, no na još beznačajnijim, ali zato vatrenim, uzbudljivim tajnim sastancima sumnjivog i prolaznog oblika — sve to mi više nije bilo tajna već u prilično ranoj mladosti, iako se u očevoj kući o seoskoj crkvi i njenim nasleđenim oblicima govorilo samo sa visokim poštovanjem (visoko poštovanje, koje ja nisam osećao kao sasvim pravo i u koje sam rano posumnjao). Za vreme čitave moje hrišćanske mladosti stvarno nisam imao nikakve religiozne doživljaje vezane za crkvu. Domaća, lična predavanja bogu i molitve, način života mojih roditelja, njihovo kraljevsko siromaštvo, njihova šaka otvorena za bedu, njihovo bratstvo prema hrišćanskoj braći, njihova briga za nevernike, sav oduševljeni heroizam njihovog hrišćanskog života, dobijali su svoju hranu, istina, iz čitanja Biblije, ali ne od crkve, a nedeljne službe božje, nastava katihizisa, poučavanje dece, nisu mi doneli nikakav doživljaj.
U poređenju sa tim usko pritešnjenim hrišćanstvom, sa tim malo sladunjavim stihovima, sa tim većinom dosadnim sveštenicima i propovedima, svet indijske religije i pesništva bio je, dabome, mnogo privlačniji. Tu me nije pritešnjavala nikakva blizina, tu nije mirisalo ni na kakve hladne, sivo izmazane predikaonice, ni na pijetističke časove iz Biblije, moja mašta je imala prostora, mogao sam prve poruke koje su iz indijskog sveta do mene doprle bez otpora puštati u sebe, a one su posle celog života delovale.
Docnije je moja lična religija često menjala svoje oblike, nikada naglo u smislu nekog preobraćanja, već uvek polako u smislu rašćenja i razvitka. Što moj „Sidhartha“ na vrh stavlja ne spoznaju, već ljubav, što odbija dogmu, a doživljaj jedinstva čini stožerom, može se osetiti kao priklanjanje hrišćanstvu, kao prava protestantska crta.
Tek docnije upoznao sam kineski duhovni svet, pa je bilo novih razvitaka. Klasični kineski pojam vrline, koji mi je omogućio da mi Kung Fuce i Sokrat izgledaju kao braća i skrivena mudrost Lao Cea sa svojom mističnom dinamikom, veoma me je obuzimao. Još jednom je takođe došao talas hrišćanskog uticaja usled opštenja sa nekim katolicima visokog duhovnog reda, naročito sa mojim prijateljem Hugom Balom, čiju sam neumitnu kritiku reformacije mogao priznati, a da ne postanem katolik. Tada sam takođe video malo od rada i politike katolika i video sam kako su karakter čistote i veličine Huga Bala njegova crkva i njeni duhovni i politički predstavnici, prema konjunkturi, koristili čas propagandistički, a čas ga napuštali i poricali. Očigledno da ni ta crkva nije nikakav idealan prostor za religiju, da tu takođe vladaju stremljenje i uobraženost, kavženje i sirova volja za vlašću, očigledno se i ovde hrišćanski život rado povukao u privatno i skriveno.
U mom religioznom životu, dakle, hrišćanstvo ne igra jedinu, ali ipak igra pretežnu ulogu; to je više neko mistično hrišćanstvo no crkveno, a ono ne živi bez sukoba, ali je ipak bez rata, pored jedne više indijsko-azijatski obojene religioznosti čija je jedina dogma misao o jedinstvu. Nikada nisam živeo bez religije i bez nje ne bih mogao živeti ni dana, ali sam celog života izlazio nakraj bez crkve. Veroispovedno i politički odvojene posebne crkve uvek su mi, a najviše za vreme svetskog rata, izgledale kao karikature nacionalizma, a nesposobnost protestantske veroispovesti za natkonfesionalno jedinstvo uvek mi je izgledala kao otužni simbol nemačke nesposobnosti za jedinstvo. Ranijih godina pri takvim mislima sa izvesnim poštovanjem i izvesnom zavišću upravljao sam pogled ka rimokatoličkoj crkvi, a moja protestantska čežnja za čvrstim oblikom, za tradicijom, za vidljivošću duha takođe mi danas pomaže da održim svoje poštovanje za tu najveću kulturnu tekovinu Zapada. Međutim, ta divljenja vredna katolička crkva za mene je dostojna poštovanja samo na rastojanju, a čim joj se približim, ona kao svaka ljudska tvorevina veoma miriše na krv i nasilje, na politiku i prostaštvo. Ipak, ponekad zavidim katolicima što svoju molitvu mogu da čitaju pred oltarom, umesto u često tako teskobnim odajama i što svoje ispovesti mogu da kažu u otvor ispovedaonice, umesto da je uvek izlažu samo ironiji usamljene samokritike.
1931.
Izvor: Herman Hese, Razmatranja / Pisma / Eseji (BIGZ - Narodna knjiga, Beograd, 1987)