„A zašto da ih se boji?“ pita se čovek. Zar nije opat Sijes u svom znamenitom pamfletu prorekao: Buržuj — to je sve! „Šta je to tiers état (treći stalež)? Ništa. Šta treba da bude? — Sve.“ Pa kako je rekao, tako se i zbilo. Samo su se te reči obistinile; od svih koje su kazane u to vreme, samo su one ostale. A buržuj još nikako ne veruje, i pored toga što je sve što je kazano posle reči Sijesa obmanulo i prslo kao mehur od sapunice.
Istina, uskoro posle njega proglasili su: liberté, égalité, fraternité. Vrlo lepo. Šta je to liberté? Sloboda. Kakva sloboda? Podjednaka sloboda da svako može činiti što mu je volja, u granicama zakona. A kad možeš da činiš sve što ti je volja? Kad imaš milion. Daje li sloboda svakome milion? Ne daje. Pa šta je čovek bez miliona? Čovek bez miliona nije onaj koji radi šta hoće, već onaj sa kojim drugi čine šta hoće. A šta izlazi iz toga? Izlazi da pored slobode postoji i jednakost pred zakonom. Za tu jednakost pred zakonom može samo jedno da se traži: da nju, u ovakvom vidu kakva sada postoji, svaki Francuz može i treba da smatra za ličnu uvredu. Šta je onda ostalo od lozinke? Bratstvo! E, taj deo lozinke je najinteresantniji, i treba priznati da je sve dosad glavni kamen spoticanja na Zapadu. Čovek sa Zapada priča o bratstvu kao o velikoj sili koja pokreće svet, a gubi iz vida da se bratstvo niotkuda ne može nabaviti, ako ga nema u stvarnosti. Šta da se radi? Treba po svaku cenu stvoriti bratstvo. Ali izlazi da se bratstvo ne može stvoriti, jer ono samo nastaje, ono je bogom dano, nalazi se u samoj prirodi. A u prirodi Francuza, i uopšte zapadnog sveta, njega nema; postoji samo individualno načelo, načelo svoje kuće, princip samoodržanja, samoprivređivanja, samoopredeljenja svoga ja, suprotstavljanja toga ja celoj prirodi, svim ostalim ljudima, kao zakonitog, samostalnog načela koje je po vrednosti potpuno jednako svemu što postoji van njega. A iz takvog isticanja samoga sebe nije se moglo roditi bratstvo. Zašto? Zato što u bratstvu, u pravom bratstvu, ne treba ja, to jest ličnost, da se brine o pravima svoje jednakosti i ravnoteže sa svima ostalima, već bi sve to ostalo moralo samo da priđe ličnosti koja traži svoja prava, tome individualnom ja, i to bi trebalo samo, bez molbe onoga ja, da ga prizna ravnopravnim i po vrednosti jednakim samome sebi, to jest svemu ostalom što postoji na svetu. I ne samo to već bi i pobunjena ličnost koja traži svoja prava trebalo, pre svega, da celo svoje ja, da sebe celu žrtvuje društvu; i ne samo što treba da traži svoja prava već, naprotiv, dužna je da ih bez ikakvih uslova preda društvu. Ali ličnost sa Zapada nije naviknuta na takav tok stvari; ona hoće sve na juriš, ona traži svoja prava, ona hoće da se deli — a tu onda nema bratstva.
Naravno, čovek se može preporoditi! Ali za taj preporod potrebno je da prođe hiljada godina, jer slične ideje treba prvo da nam uđu u krv da bi postale stvarnost. Dakle, reći ćete mi vi, čovek treba da se odrekne svoje ličnosti da bi postao srećan? Zar je spasenje u toj bezličnosti? Naprotiv, naprotiv, kažem ja — ne samo da se ne treba odricati ličnosti, već upravo treba postati ličnost, čak u mnogo većoj meri nego što je ona koja se sad formirala na Zapadu. Treba da me shvatite: dobrovoljno, potpuno svesno i bez ikakve prinude učinjeno samopožrtvovanje samoga sebe u korist svih ljudi, to je, po mom mišljenju, znak najvećeg razvitka ličnosti, njene najveće snage, najveće vlasti nad sobom, njene najuzvišenije slobode volje. Dobrovoljno dati svoj život za druge, biti razapet za sve na krst, poći na lomaču može samo ličnost maksimalno razvijena.
Snažno razvijena ličnost, potpuno ubeđena u svoje pravo da postoji kao ličnost, koja se uopšte više ničega ne boji i ne može ništa bolje stvoriti od svoje ličnosti, to jest ne može sebe bolje upotrebiti, nego da se žrtvuje svima, da bi i svi drugi bili isto tako slobodne i srećne ličnosti.
Izvor: F. M. Dostojevski, Zimske beleške o letnjim utiscima (Pripovetke I, Rad, Beograd, 1977, preveo dr Milosav Babović)