Sergej Jesenjin: Autobiografija

Sergej Jesenjin sa Isidorom Dankan
i njenom ćerkom Irmom

Rodio sam se 1895. godine, 21. septembra, u Rjazanskoj guberniji, srezu Rjazanskom, Kozminskoj oblasti, u selu Konstantinovu.
Kad mi je bilo dvije godine dali su me na odgoj prilično imućnom djedu po majci, koji je imao tri odrasla neoženjena sina s kojima sam proveo gotovo čitavo svoje djetinjstvo. Moji su ujaci bili prijeki i smioni momci. Kad mi je bilo tri i po godine posadili su me na konja bez sedla i potjerali ga u galop. Sjećam se da sam se gadno uplašio i čvrsto sam se držao za grivu. Zatim su me učili plivati. Jedan me od njih (ujak Saša) uzimao u čamac, udaljavao se od obale, skidao s mene rublje i bacao me u vodu, kao štene. Uplašeno i nevješto pljeskao sam rukama i sve dok se ne bih zagrcnuo on je vikao: „Eh! Mrcino! Nisi ni za što!“ „Mrcina“ za njega bijaše ljubezna riječ. Kasnije, u osmoj godini, drugome sam ujaku često služio kao lovački pas i plivao po jezeru za ustrijeljenim divljim guskama. I po drveću sam se sasvim dobro verao. Među djecom uvijek sam bio kolovođa, velika svađalica i vječito pun ogrebotina. Za nestašluke me psovala jedino baka a djed me ponekad i sâm podstrekavao na tuču govoreći baki: „Ti mi ga, ludo, ne diraj, tako će ojačati!“ Baba me neobično voljela i njenoj nježnosti nije bilo granica. Svake su me subote kupali, sjekli mi nokte i uljem za kandilo mazali kosu, jer nijedan češalj nije ulazio u kudrave vlasi. Ali ni ulje nije mnogo pomagalo. Uvijek sam se drao koliko me grlo nosilo, pa čak i danas subotom imam neko neprijatno osjećanje.

Jovan Rajić (1726-1801)

Jovan Rajić (1726-1801)

Ruski uticaj. Rajić najpotpunije predstavlja prelaznog pisca XVIII v. u našoj književnosti: s jedne strane, on nastavlja tradicije vezane za crkvu, a s druge, traži nove puteve. On je najizrazitiji predstavnik ruskog uticaja u našoj literaturi. U početku XVIII v. Račani su nastavljali tradicije stare srpske književnosti, na srpskoslovenskom jeziku. Međutim u isto vreme Srbi su došli, preko crkve, škola i knjiga, u bliži dodir sa Rusijom. Srpska crkva u Ugarskoj, u velikoj opasnosti od unije, tražila je pomoći od ruske pravoslavne crkve. Stare srpske crkvene knjige počele su nestajati, a na njihova mesta pojavljivale su se ruske crkvene knjige. Tako je ruskoslovenski jezik počeo da zamenjuje srpskoslovenski. Veze sa Rusijom postajale su sve tešnje. Ruski sinod poslao je Srbima učitelja Maksima Suvorova koji je osnovao „Slavjansku školu“ u Karlovcima (1726), i docnije Emanuila Kozačinekog sa još nekoliko učitelja, koji su stvorili „Latinsku školu“ (1733) opet u Karlovcima. Obe ove škole, bogoslovsko-učiteljskog karaktera, bile su veoma kratkoga veka, ali su ipak značile nešto za srpsku crkvenu kulturu. U isto vreme srpski bogoslovi odlaze u Rusiju na školovanje, naročito u Duhovnu akademiju u Kijevu.
Ruske knjige u našoj crkvi, ruske škole i učitelji, obrazovanje naših ćaka u Rusiji, sve je to dalo jedan značajan rezultat u književnosti ugarskih Srba: ruskoslovenski jezik zamenio je skoro potpuno naš crkveni i nije ostao samo u crkvenim knjigama, nego je prešao u znatnoj meri i u dela svetovnog karaktera. Književnost, rađena na ruskoslovenskom jeziku, potpuno je lokalnog karaktera. Ograničila se samo na Srbe u Ugarskoj i dala samo bogoslovska i neka istorijska dela. Ona najbolje pokazuje, koliko je naš narod u XVIII v. bio na istorijskoj prekretnici: nove prilike su zahtevale da se tradicije napuštaju; novi putevi još nisu bili stvoreni. Radi održanja nacionalne kulture moralo se hitno uzimati sve što je moglo, bar za trenutak, da bude oslonac.

Emil Sioran: Ukratko, ispovest

Emil Sioran

Nemam želju da pišem, osim ako nisam u eksplozivnom stanju, groznici ili jakom grču, zaprepašćenju koje se pretvara u ludilo u jednoj klimi namirivanja računa gde invencija zamenjuje šamare i udarce. To obično počinje ovako: jedan ležeran potres koji postaje sve jači i jači, kao posle jedne uvrede koju smo prihvatili bez odgovora. Ekspresija je vredna kasnog odgovora ili odgođene agresije: pišem da ne bih prešao u čin, da bih izbegao krizu. Izraz je olakšanje, indirektni revanš onoga koji ne može da pređe preko uvrede i koji se zato buni u rečima protiv sebi sličnih i sebe samog.
Razočarenje je više literarna snaga nego moralna, ono je ishodište inspiracije. A mudrost? Da budem precizan, ona je ono što se protivi. Mudrac ruinira u nama sav elan, to je saboter koji nas razjeda i parališe, koji vreba naše ludilo kako bi ga stišao, kompromitovao, kako bi ga obeščastio. Inspiracija? Jedna iznenadna neravnoteža, strast bez imena u toku potvrđivanja ili rušenja.

Polidorijev "Vampir" i čudovište dr Frankenštajna

Lord Bajron

Kada je jednom prilikom Džon Polidori postavio pitanje u čemu je to Bajron bolji od njega, izuzev u sastavljanju stihova, čuveni pesnik mu je ironično odgovorio: „U tri stvari. Kao prvo, ja mogu da pogodim iz pištolja ključaonicu na onim vratima. Drugo, u stanju sam da preplivam reku s jedne obale na drugu. I treće, mogu prokleto dobro da Vas izubijam.” Ova anegdota možda na najbolji način osvetljava odnos između dva čoveka čije je kratkotrajno prijateljstvo bilo od velikog značaja za stvaranje i razvoj žanra vampirske horor priče, a indirektno i naučne fantastike.
Početkom 1816. godine, nakon skandaloznog razvoda od svoje prve žene Anabele, Lord Bajron je napustio Englesku našavši se u nekoj vrsti dobrovoljnog progonstva. Na preporuku jednog zajedničkog prijatelja zaposlio je dvadesetogodišnjeg Džona Vilijema Polidorija, formalno u svojstvu ličnog lekara, a zapravo kao pratioca na planiranom putovanju u Italiju. Njih dvojica su najpre otišli u Švajcarsku, gde im se u Vili Diodati pridružio Persi Bis Šeli sa ljubavnicom Meri Godvin i njenom polusestrom Kler. Loše vreme, konzumiranje opijata i međusobno nadmetanje između Bajrona i Šelija stvorili su krajnje nezdravu atmosferu u kojoj je održano čuveno takmičenje u pripovedanju sablasnih priča. Iako je to trebalo da bude literarni dvoboj dva sujetna pesnika, u igru su se uključili još i Polidori i Meri Godvin. U svom Predgovoru drugom izdanju „Frankenštajna” iz 1831. Meri Godvin Šeli dala je iscrpan izveštaj o toj noći:

Bajron je rekao da svako od nas mora da sastavi jednu pripovest o duhovima. Plemeniti pesnik [Bajron] je započeo priču, čiji je odlomak objavljen na kraju njegove poeme Mazeppa. Šeli se više trudio da svoje misli i osećanja unese u zračenje blistavog prizora i muziku najmelodičnije poezije na našem jeziku, nego da stvori odgovarajući zaplet. Siroti Polidori je imao užasnu ideju o dami sa glavom kostura koja je na taj način kažnjena jer je špijunirala kroz ključaonicu...

Robert Muzil: Jedna priča iz tri veka (odlomak)

Robert Muzil

Kada su markiza De Epatana bacili zverima — priča koja se, nažalost, ne spominje ni u jednoj hronici osamnaestoga veka — najednom se našao u mučnom položaju kao nikada do tada. Sa životom se oprostio i koračao je smešeći se, pogleda kao da dolazi iz dva mutna brušena draga kamena i koji više ništa ne primećuje idući u susret ništavilu koje ga očekuje. Ipak, to osećanje ništavila nije ga još izmirilo sa večnošću već se, naprotiv, izrodilo u nešto vrlo prisutno; jednom rečju, ne samo da nije nastupilo ništavilo već se apsolutno ništa nije dogodilo, a kad je ponovo počeo da zapaža svet oko sebe, primetio je pred sobom veliku zver koja ga je neodlučno posmatrala. Sve ovo, međutim, markizu ne bi bilo toliko mučno kao što bi se moglo pretpostaviti — on se plašio, ali je znao kako se strah podnosi — da istog trenutka nije postao svestan činjenice da je zver pred njim ženka.

Bruno Šulc: Potreban mi je drug...

Odlomak iz pisma Tadeušu Brezi, 21. jun 1934. godine.

Potreban mi je drug, potrebna mi je bliskost srodnog čoveka. Želim neku garanciju unutrašnjeg sveta, čije postojanje postuliram. Držati ga stalno samo na svojoj veri, nositi ga uprkos svemu snagom svoga prkosa — napor je i muka Atlasa. Ponekad mi se čini da tim napetim gestom nošenja držim ništa na svojim plećima. Hteo bih da mogu za trenutak da stavim taj teret na nečija ramena, ispravim vrat i pogledam to što sam nosio. Potreban mi je saučesnik za nova otkrića. Ono što je za jednog čoveka rizik, nemogućnost, kapris postavljen na glavu — kad se ogleda u četiri oka postaje stvarnost. Svet kao da čeka na taj savez: zatvoren dosada, tesan, bez daljih planova — počinje sazrevati bojama daljine, pucati i otvarati se u dubinu. Šareni prospekti se produbljuju i otvaraju u stvarne perspektive, zidovi će nas propustiti u dotada nedostižne dimenzije, freske naslikane na jesenjem nebeskom svodu oživljavaju kao u pantomimi.

Kako prepoznati i kupiti "pornografsko" delo

J.K. Huysmans, À rebours
(Paris, 1884)

U XIX veku, francuski izdavači su knjige lascivnog sadržaja povezivali u papirne omote žute boje, pa su čitaoci unapred znali šta ih očekuje ako, na primer, kupe Uismansov roman "Nasuprot" ili Lalemanov "Hašiš".