Emil Sioran: Ukratko, ispovest

Emil Sioran

Nemam želju da pišem, osim ako nisam u eksplozivnom stanju, groznici ili jakom grču, zaprepašćenju koje se pretvara u ludilo u jednoj klimi namirivanja računa gde invencija zamenjuje šamare i udarce. To obično počinje ovako: jedan ležeran potres koji postaje sve jači i jači, kao posle jedne uvrede koju smo prihvatili bez odgovora. Ekspresija je vredna kasnog odgovora ili odgođene agresije: pišem da ne bih prešao u čin, da bih izbegao krizu. Izraz je olakšanje, indirektni revanš onoga koji ne može da pređe preko uvrede i koji se zato buni u rečima protiv sebi sličnih i sebe samog.
Razočarenje je više literarna snaga nego moralna, ono je ishodište inspiracije. A mudrost? Da budem precizan, ona je ono što se protivi. Mudrac ruinira u nama sav elan, to je saboter koji nas razjeda i parališe, koji vreba naše ludilo kako bi ga stišao, kompromitovao, kako bi ga obeščastio. Inspiracija? Jedna iznenadna neravnoteža, strast bez imena u toku potvrđivanja ili rušenja.

Nisam napisao ni jedan jedini red pod normalnom temperaturom. A ipak sam se tokom niza godina smatrao kao individua pošteđena mana. Taj ponos mi je bio koristan: omogućio mi je da pišem. Smirujući svoje rastrojstvo, praktično sam prestao da stvaram izuzetne trenutke, postao sam plen opasne skromnosti, kobne po tu grozničavost koja zrači intuicije i istine. Budući da me je smisao smešnog uvek pustošio, ja ne mogu da stvaram ako procenjujem početak i kraj.
Pisanje je provokacija, jedno viđenje na svu sreću lažno u realnosti, koje nas stavlja povrh onoga što jeste i što nam se čini da će biti. Takmičiti se sa Bogom, prevazići ga pomoću svojstva jezika, takav je podvig pisca, primer pocepanog i zanetog dvojstva koje je izašlo iz njegove prirodne sposobnosti, sposobnosti nesvakidašnjog zanosa koji ponekad remeti odvratno. Nema ništa bednije od reči, a ipak se pomoću njih dižemo do osećanja sreće, poslednje punoće gde smo potpuno sami bez i najmanjeg osećanja gušenja. Vrhovni dodir pomoću reči, pomoću tog simbola krhkosti! Čudnovato, možemo ga dostići i pomoću ironije, pod uslovom da ona, ispoljavajući do maksimuma svoje delo razaranja, stiša drhtavice čvrstog božanstva. Reči kao posledice povratne ekstaze!
Sve što je zaista žestoko, učestvuje i u Raju i u Paklu, sa tom razlikom što prvi možemo samo da otkrijemo, dok drugi imamo sreću da posmatramo i još da ga osetimo. Postoji još jedna očiglednija prednost na koju pisac ima monopol: ona uz pomoć koje se pisac oslobađa opasnosti. Bez sposobnosti pisanja pitam se šta bih zaista postao. Pomoću pisanja se oslobađamo griže savesti, osvetoljubivosti i otkrivamo svoje tajne. Pisac je poremećeno biće koje se koristi svojim fikcijama, a to su reči zahvaljujući kojima se leči. Ponad koliko slabosti, nad kolikim strašnim napadima nisam trijumfovao zahvaljujući tom nesupstancijalnom leku!
Pisanje je mana koje se ne možemo osloboditi. Uistinu pišem sve manje i manje, i bez sumnje da ću završiti tako da više neću pisati uopšte, da neću moći da nađem ni najmanjeg šarma u toj borbi sa drugim i sa samim sobom.
Kada se oborimo na jedan siže, nije bitno koji, osećamo punoću koja je propraćena trunkom gordosti. Još čudniji fenomen: ta senzacija superiornosti dok evociramo jednu figuru koju obožavamo. Sa kojom lakoćom, u sredini jedne rečenice, poverujemo u centar sveta! Pisati i slaviti to ne ide jedno sa drugim: govoriti o Bogu, to je gledati naviše. Pisanje je revanš stvaranju i odgovor na jednu nakaradnu Kreaciju.

Preveo: Miroljub Joković

(Književna kritika, 2 '88, mart-april, str. 105-106)