Robert Muzil: Jedna priča iz tri veka (odlomak)

Robert Muzil

Kada su markiza De Epatana bacili zverima — priča koja se, nažalost, ne spominje ni u jednoj hronici osamnaestoga veka — najednom se našao u mučnom položaju kao nikada do tada. Sa životom se oprostio i koračao je smešeći se, pogleda kao da dolazi iz dva mutna brušena draga kamena i koji više ništa ne primećuje idući u susret ništavilu koje ga očekuje. Ipak, to osećanje ništavila nije ga još izmirilo sa večnošću već se, naprotiv, izrodilo u nešto vrlo prisutno; jednom rečju, ne samo da nije nastupilo ništavilo već se apsolutno ništa nije dogodilo, a kad je ponovo počeo da zapaža svet oko sebe, primetio je pred sobom veliku zver koja ga je neodlučno posmatrala. Sve ovo, međutim, markizu ne bi bilo toliko mučno kao što bi se moglo pretpostaviti — on se plašio, ali je znao kako se strah podnosi — da istog trenutka nije postao svestan činjenice da je zver pred njim ženka.
Strindbergovskih shvatanja u to vreme još nije bilo, živelo se i umiralo po onima iz osamnaestog veka i stoga je najprirodnije što je Epatan toga trenutka mogao da učini bilo da šarmantno odigne šešir i galantno se nakloni. Ali, pri tom je primetio da su zglobovi na ruci dame koja ga je posmatrala bili debeli gotovo kao njegova butina, a zubi, koji su požudno virili iz ljubopitljivo otvorenih usta, nagoveštavali su sliku masakra koji predstoji. Ta osoba pred njim bila je i zastrašujuća, i lepa, i snažna, ali je u načinu kako ga je gledala, a i po oblicima bila potpuno žensko. Osetio je da iz svih udova zveri izbija nežnost i ona ga je nehotično podsetila na zanosni nemušti jezik ljubavi. Ne samo da je morao da nadvlada strah već je istovremeno morao da izdrži ponižavajuću borbu koju je taj strah vodio sa onom poznatom potrebom muškarca da na svako žensko biće ostavi utisak, da u njemu zastraši i savlada ono žensko. Međutim, on je ovoga puta bio taj koji se pred protivnikom osećao smušenim i pobeđenim. Ženska beštija mu je ulivala strah kao beštija, a ona savršena ženstvenost koja je izvirala iz svakog njenog pokreta obezoružavala ga je i pomućivala mu svest. Zar on, markiz De Epatan, da se nađe u situaciji da bude ženka i da tu ulogu igra u poslednjem minutu svoga života! Nije video nikakvu mogućnost da izbegne tu sramotu, izgubio je vlast nad svojim čulima i, na svoju sreću, ubrzo više nije znao šta se sa njim dalje zbilo.