Guo Pu: Drevni besmrtnik

Okupljanje kineskih besmrtnika
(japanski svitak iz Edo perioda,
oko 1813.)

Huang An beše stanovnik kneževine Daj, i služaše kao vojnik u toj oblasti... Jeo je toliko cinobera da mu je celo telo postalo crveno. Zimi nije nosio krzno već je vazda prekrštenih nogu sedeo na svetoj kornjači.
"Koliko godina sediš na toj kornjači?", pitali su ga.
On odgovori: "Kad je božanski Fu Hsi izumeo mreže i klopke i uhvatio ovu kornjaču, on mi ju je dao, i ja od tada sedim na njoj. Njena su leđa ravna. Ovaj stvor se kloni sunčeve i mesečeve svetlosti, a glavu pomalja samo jednom u dve hiljade godina. Otkako sedim na njoj, glava joj se pojavila pet puta..."

(Odlomak iz knjige Pronicanje tajni)

Džejms Džojs: Portret umetnika u mladosti (odlomak)

Džejms Džojs

Stephen opazi kako se tri čaše digoše s pulta, dok su otac i obojica njegovih prijatelja pili u spomen svojih prošlosti. Sudbina ili temperament odvajahu ga od njih. Njegov duh kao da je bio stariji od njihova: hladno je slušao njihove prepirke, njihovo veselje i njihovo žaljenje kao što Mjesec hladno sja na mlađu Zemlju. U njemu nije vrio nikakav život, nikakva mladost, kao što je to vrilo u njima. On nije upoznao ni veselje drugarstva, ni snagu surovoga muškog zdravlja, ni sinovsku ljubav. U duši mu nije živelo ništa drugo osim hladne i okrutne pohote bez ljubavi. Djetinjstvo mu bijaše mrtvo ili izgubljeno, a s njim je umrla i njegova duša koja je bila sposobna za sitne radosti, i sad prolazi kroz život kao besplodna mjesečeva kora.

Somerset Mom: Oštrica brijača

Somerset Mom

Beskrajno trajanje ne čini dobro boljim, ni belo beljim [...] Ništa na svetu nije trajno i mi smo budalasti kad želimo da nešto traje, ali smo sigurno još budalastiji kad se ne radujemo dok traje. Ako je promena u suštini života, čovek treba da smatra razumnim da od nje napravi postavke svoje filozofije. Niko od nas ne može stupiti dva puta u istu reku, ali reka teče dalje i druga reka u koju ulazimo je isto tako sveža i prijatna.

Fransis Bejkon: O smrti

Fransis Bejkon - Sabrana dela (1664)

Ljudi se plaše smrti, kao što se deca plaše da idu u mrak, i kao što priče pojačavaju taj urođeni strah u dece, tako isto one to čine i kod ljudi. Zaista, razmišljanje o smrti, kao o Adamovoj kazni i prelazu u drugi svet, sveto je i pobožno; ali strahovanje od smrti kao od danka koji pripada prirodi, slabodušno je. U pobožnim razmišljanjima, međutim, ima katkada pomešane sujete i praznoverice. Čitaćeš u nekim monaškim knjigama o mučenju tela da čovek treba samo da se opomene bola kad mu tek vrhove prstiju pritisnu ili stegnu spravama, pa će otuda moći lako da predstavi kakvi su bolovi smrti, kad je celo telo gnjilo i u raspadanju; međutim smrt mnogo puta prolazi sa manje bola nego što je mučenje jednoga uda; jer najživotniji delovi tela nisu i najosetljiviji.

Tin Ujević: O Rimbaudu, Lautreamontu i gotskom romanu kao pretečama nadrealizma

Preteče nadrealizma treba uglavnom podijeliti u dvije grupe.
Prva su grupa: Rimbaud i Lautreamont. Dodaju im, pomalo, na rubu, i Baudelairea.
Druga su grupa engleski preromantici. Počinje se Edwardom Youngom (1683-1765), a povezuje se s gotskom novelom ili bolje romanom užasa, Horatiom Walpoleom, Annom Radcliffe, Mathurinom, M. G. Lewisom, Clarom Reeve. Sve je to nabačeno i doneseno s dosta kaosa, i ako mi vežemo i sređujemo njihovu kritiku, ona kao čudom biva mnogo preglednija, mnogo čitljivija.

Ana de Noaj: Smrt govori čoveku...

Filip de Laslo: Grofica Ana de Noaj (1913)

Evo ste dosta trpeli, jadni čoveče,
dosta upoznali ljubav, želju i odvratnost,
oštrinu htenja i ukočenost sna,
ponos što ste živi i što, uspravni, plačete...

Šta hoćete da spoznate još krasnije
od slasti dana koje ste proživeli,
ostavite vreme, ostavite kuću i sto,
bićete bez oplakivanja i straha što ste došli.

Ispuniću vaše srce, ruke i vaša usta
počinkom tako dubokim, toplim i tako teškim,
da sunce i kiša i oluja divlja
probuditi vam neće ni dušu niti krv.

Mario Benedeti: Drugo Ja

Eržebet Korb: Alterego (1920)

U pitanju je sasvim običan mladić: na pantalonama su mu se ocrtavala kolena, čitao je pričice, bučno jeo, čačkao nos, hrkao za vreme spavanja i zvao se Armando. Običan u svakom pogledu, osim u jednom: imao je Drugo Ja.

Drugo Ja imalo je nečeg pesničkog u pogledu, zaljubljivalo se u glumice, obazrivo lagalo i zanosilo se predvečerjima. Mladića je Drugo Ja prilično zabrinjavalo, a i pred drugovima mu je bilo nezgodno. S druge strane, Drugo Ja bilo je setno i zato Armando nije mogao da bude tako običan kao što je želeo.

Jednog popodneva Armando je došao umoran sa posla, skinuo cipele, lagano promrdao prste na nogama i uključio radio. Začuo se Mocart, ali je mladić zaspao. Kada se probudio, Drugo Ja je neutešno plakalo. U prvi mah mladić nije znao šta će, ali se ubrzo rasani i pošteno izgradi Drugo Ja. Ono nije ništa reklo, ali sutradan se ubilo.