уторак, 24. јануар 2017.

Fransis Bejkon: O smrti

Fransis Bejkon - Sabrana dela (1664)
Ljudi se plaše smrti, kao što se deca plaše da idu u mrak, i kao što priče pojačavaju taj urođeni strah u dece, tako isto one to čine i kod ljudi. Zaista, razmišljanje o smrti, kao o Adamovoj kazni i prelazu u drugi svet, sveto je i pobožno; ali strahovanje od smrti kao od danka koji pripada prirodi, slabodušno je. U pobožnim razmišljanjima, međutim, ima katkada pomešane sujete i praznoverice. Čitaćeš u nekim monaškim knjigama o mučenju tela da čovek treba samo da se opomene bola kad mu tek vrhove prstiju pritisnu ili stegnu spravama, pa će otuda moći lako da predstavi kakvi su bolovi smrti, kad je celo telo gnjilo i u raspadanju; međutim smrt mnogo puta prolazi sa manje bola nego što je mučenje jednoga uda; jer najživotniji delovi tela nisu i najosetljiviji.
Zato je dobro rekao onaj što je govorio samo kao filozof i običan čovek, Pompa mortis magis terret quam mors ipsa (Pratioci smrti plaše više negoli sama smrt). Jauci i trzaji, i bezbojno lice, i uplakani prijatelji, i crnina, i posmrtni obredi, i tome slično, prikazuju smrt strašnom. Vredno je primetiti da u duši ljudskoj nema strasti koja bi bila tako slaba da ne bi nadjačala i pobedila strah od smrti; pa zato, kad čovek ima oko sebe toliko pratilaca koji mogu da je pobede u boju, smrt nije tako strašan neprijatelj. Osveta likuje nad smrću; ljubav je prezire; častoljublje stremi k njoj; tuga joj hrli u susret; strah je pretiče; štaviše, čitamo da je posle samoubistva cara Otona žalost (najnežnije od svih čuvstava) bila tolika da su mnogi, kao najverniji sledbenici, dobrovoljno pošli u smrt iz pregoleme tuge za svojim vladarom. Seneka još dodaje probiračko manisanje i zasićenost: Cogita quamdiu eadem feceris mori velle, non tantum fortis, aut miser, sed etiam fastidiosus potest. Čovek je gotov da umre, iako nije ni hrabar ni jadan, samo zato što mu je dozlogrdilo da tako često radi istu stvar iznova. Ne manje je vredno primetiti kako približavanje smrti tvori malo promene u plemenitih duhova. Avgust Cezar je umro sa pozdravom: Livia, conjugii nostri memor, vive et vale (Zbogom, Livija; dokle god živiš, ne zaboravi dane našeg bračnog života). Tiberije, u pretvaranju; kao što Tacit veli o njemu, Jam Tiberium vires et corpus, non dissimulatio, deserebant (Telesna snaga ostavljala je Tiberija, ali njegovo je pretvaranje ostajalo). Vespazijan, u šali, sedeći na tronošcu, Ut puto Deus fio (Čini mi se da postajem bog). Galba, sa izrekom: Feri, si ex re sit populi Romani (Udri, ako je to za dobro rimskog naroda), ispruživši vrat pritom. Septimije Sever, sa porukom, Adeste, si quid mihi restat agendum (Dođi, brzo, ako je ostalo za mene još nešto da uradim). I tako dalje. Doista, stoici su i suviše časti ukazivali smrti, i svojim velikim pripremama davali su joj strašniji vid. Bolje veli onaj, qui finem vitae extremum inter munera ponat Naturae (koji smatra kraj života jednim od darova prirode). Prirodno je umreti, kao što je biti rođen; i možda je za novorođenče dolazak na svet isto tako bolan kao što je za ljude smrt. Čovek koji umre na predanom poslu sličan je borcu koji je ranjen dok krv u njemu ključa i koji, za neko vreme, ne oseća ranu; zato duh koji je usresređen i usmeren na nešto dobro zaista otklanja od sebe bolove smrti. Ali iznad svega, veruj, najumilnija pesma jest, Nunc dimittis (sad otpuštaš slugu svojega); kad je čovek postigao valjane ciljeve i očekivanja. U smrti isto tako ima i ovo: ona otvara vratnice slavi, a ugušuje zavist. Extinctus amabitur idem (Kome su zavideli za života, biće voljen kada umre).

Prevod: Borivoje Nedić (Fransis Bakon - Eseji, Matica srpska, Novi Sad, 1952)