Jovan Rajić (1726-1801)

Jovan Rajić (1726-1801)

Ruski uticaj. Rajić najpotpunije predstavlja prelaznog pisca XVIII v. u našoj književnosti: s jedne strane, on nastavlja tradicije vezane za crkvu, a s druge, traži nove puteve. On je najizrazitiji predstavnik ruskog uticaja u našoj literaturi. U početku XVIII v. Račani su nastavljali tradicije stare srpske književnosti, na srpskoslovenskom jeziku. Međutim u isto vreme Srbi su došli, preko crkve, škola i knjiga, u bliži dodir sa Rusijom. Srpska crkva u Ugarskoj, u velikoj opasnosti od unije, tražila je pomoći od ruske pravoslavne crkve. Stare srpske crkvene knjige počele su nestajati, a na njihova mesta pojavljivale su se ruske crkvene knjige. Tako je ruskoslovenski jezik počeo da zamenjuje srpskoslovenski. Veze sa Rusijom postajale su sve tešnje. Ruski sinod poslao je Srbima učitelja Maksima Suvorova koji je osnovao „Slavjansku školu“ u Karlovcima (1726), i docnije Emanuila Kozačinekog sa još nekoliko učitelja, koji su stvorili „Latinsku školu“ (1733) opet u Karlovcima. Obe ove škole, bogoslovsko-učiteljskog karaktera, bile su veoma kratkoga veka, ali su ipak značile nešto za srpsku crkvenu kulturu. U isto vreme srpski bogoslovi odlaze u Rusiju na školovanje, naročito u Duhovnu akademiju u Kijevu.
Ruske knjige u našoj crkvi, ruske škole i učitelji, obrazovanje naših ćaka u Rusiji, sve je to dalo jedan značajan rezultat u književnosti ugarskih Srba: ruskoslovenski jezik zamenio je skoro potpuno naš crkveni i nije ostao samo u crkvenim knjigama, nego je prešao u znatnoj meri i u dela svetovnog karaktera. Književnost, rađena na ruskoslovenskom jeziku, potpuno je lokalnog karaktera. Ograničila se samo na Srbe u Ugarskoj i dala samo bogoslovska i neka istorijska dela. Ona najbolje pokazuje, koliko je naš narod u XVIII v. bio na istorijskoj prekretnici: nove prilike su zahtevale da se tradicije napuštaju; novi putevi još nisu bili stvoreni. Radi održanja nacionalne kulture moralo se hitno uzimati sve što je moglo, bar za trenutak, da bude oslonac.


Učeni kaluđer. Rajić je u svemu ruski đak. Rođen u Karlovcima, on je tu, u školi Emanuila Kozačinskog, dobio prvo obrazovanje. Iako je zatim, radi šireg obrazovanja, učio i isusovačku gimnaziju u Komoranu i protestantsku u Šopronu, ipak mu to nije bilo dosta. Slušao je o školama u Rusiji i otišao, najvećim delom peške, u Kijevo (1753) i tu tri godine učio teologiju, čitao ruske pisce i prepisivao ruska crkveno-bogoslovska dela. To je bilo sistematsko spremanje za rad. Niko od srpskih kaluđera nije pokazao ni toliko ozbiljnosti ni toliko volje za usavršavanje u jednoj struci. Rajić je bio potpuno izgrađen, veoma učeni teolog. Vreme je bilo takvo, da je svugde nailazio samo na crkvene škole. Ali u tom pravcu on je u sebe upio sve što se iz jedne takve sredine može dobiti; bio je najobrazovaniji kaluđer svoga vremena i znanjem jezika i teologije stajao daleko iznad drugih. To mu je posle najviše i smetalo u životu i radu.
Kada se Rajić vratio u Karlovce, naišao je na zavist neobrazovanih kaluđera i razočaran vratio se ponovo u Rusiju. Odatle je otišao u Carigrad i u Svetu Goru, u Hilandar, gde je čitao dela stare srpske književnosti, pa se najzad opet vratio u Karlovce. Tu je, kao nastavnik retorike, geografije i teologije, bio opet izložen zavisti neobrazovanih kaluđera, što ga je nagnalo da ostavi rad u školi. Zakaluđerio se 1771; bio arhimandrit manastira Kovilja. Kad već nije mogao biti koristan nastavničkim radom, okrenuo se literaturi i proveo ostatak života u pisanju knjiga. Njegov život ilustruje rad čoveka koji je bio potreban i mogao biti koristan sredini u kojoj je živeo, ali kojoj je upravo svojim obrazovanjem smetao.

Bogoslov. Rajić je jedan od najplodnijih pisaca XVIII v. Najviše se bavio bogoslovskom književnošću i u tom pravcu najznačajnije mu je delo Katihizis mali (1774). U njemu je, izlažući nauku pravoslavlja, naročito nastojao da istakne njegovu čistotu i da ga odbrani od unijatskih primesa. Katihizis je bio pisan za školske potrebe, ali je postao i inače popularna knjiga i doživeo više izdanja. Rajić je pisao i crkvene istorije za škole; u njima je isto tako isticao čistotu pravoslavlja. Uopšte, sav bogoslovski rad njegov namenjen je odbrani srpske pravoslavne crkve od unijaćenja. Napisao je i veliki broj crkvenih propovedi i preveo nekoliko ruskih teoloških rasprava, u kojima se govori o razlikama između pravoslavlja i katolicizma. U svojim bogoslovskim delima Rajić nije nimalo originalan pisac: prenosio je ideje ruske bogoslovske nauke, kopirao i prevodio. Njegov rad u tom pravcu samo je od velikog istorijskog značaja: on je obnovio i osvežio srpsku teološku nauku i dao osnov za borbu protiv unijaćenja.

Pesnik. Bogoslovske dela Rajićeva nemaju nikakve književne vrednosti. Ali zato je Rajić činio pokušaje i u poeziji i tu ostavio nešto pobožnih i prigodnih pesama. Međutim pokazao se u njemu i epski pesnik. Njegov Boj zmaja sa orlovi (1791), istorijski ep u formi alegorije, opevao je rat od 1788-1790 Rusije i Austrije (orlovi) sa Turskom (zmaj). U stvari, to je glorifikacija Rusije i pravoslavlja. Srbi su u Rusiji gledali velikog zaštitnika pravoslavne crkve i očekivali od nje oslobođenje hrišćana od Turaka. Rajić je kao pesnik samo izraz toga raspoloženja. Pobedu nad Turcima veliča Rajić sa ogromnim patriotskim ushićenjem. Ono što on kaže o Rusima bilo je izraz opšteg oduševljenja Srba za Rusiju:

„Što se Rusu otelo, što li se izmaklo?
Gdi njegov duh i srdce te nije domaklo?“

Međutim Rajić je još uvek u srednjovekovnim religioznim shvatanjima; u svemu vidi prst Božji; Turke je pobedio „mač Višnjega“. U isto vreme umešao je Rajić i klasičnu mitologiju: pominje Jupitera, Marsa, Vulkana, Merkura, Plutona. Time je ovaj učeni kaluđer unekoliko uveo pseudoklasicizam u našu književnost.
Rajić je napisao i jednu istorijsku dramu (Tragedija sirječ pečalnaja povjest o smerti poslednago carja serbskago Uroša Pjatago...., 1798). To je prerada drame koju je napisao Kozačinski i koju su predstavljali đaci njegove škole u Karlovcima (1736). Vrlo je slaba, ali ostaje kao prvi pokušaj dramske književnosti kod Srba u Ugarskoj. Rajić je preveo sa nemačkog Cvetnik, zbirku priča. I to je radio kao kaluđer, te je pričama dao više didaktički karakter unoseći pouke iz Biblije.

Istorija raznih slavenskih narodov
naipače Bolgar, Horvatov i Serbov

Istoričar. Delo po kome će Rajić uvek imati svoje mesto u istoriji naše kulture, ne kao naučnik od vrednosti, već kao veliki patriota i jedan od tvoraca narodne misli, jeste njegova velika istorija. Rajić se rado bavio istorijom i stalno proučavao našu prošlost. Rezultat toga rada bila je njegova velika Istorija raznih slavenskih narodov naipače Bolgar, Horvatov i Serbov, u četiri knjige (1794-1795). Rajić počinje sa pojavom Slovena na istorijskoj pozornici, prelazi zatim istoriju balkanskih Slovena od srednjeg veka do svojih dana. To je prva sistematski izrađena istorija našeg naroda na našem jeziku. Rajić se trudio da pokupi što više podataka. Čitao je naše srednjovekovne istorijske spomenike, naročito žitija kraljeva i arhiepiskopa srpskih od Danila. Uzimao je nešto i od stranih istoričara, grčkih, mađarskih i ruskih. Taj rad predstavlja znatan napor.
Međutim Rajić je vrlo malo naučnik. On je nekritičan, ne ume se koristiti podacima koje uzima; on ih prosto saopštava, ne ispitujući i ne proveravajući njihovu istorijsku tačnost. On naširoko priča istoriju srednjega veka, a XVIII v., vreme u kome je on sam živeo i koje je mogao najbolje poznavati, ostaje nepotpuno. Rajić nije smeo da govori o svom vremenu, jer je o životu Srba u Ugarskoj imalo da se kaže mnogo gorkih istina. U trenutku kada je srpska crkva još bila pod udarcima gonjenja, bilo je opasno govoriti o njenom položaju. Zato Rajić prećutkuje mnoge momente. Ali je Rajić u svojoj istoriji pre svega rodoljub. Ako nije mogao reći istinu o savremenom životu, on se trudio da velikom i sjajnom prošlošću uteši svoj narod u teškim prilikama. On je išao za tim — da razvije nacionalnu svest. Dao je niz slika, herojskih podviga, velikih, ljudi iz naše prošlosti i time ulio veru u nacionalnu snagu. Zato je njegova istorija zadugo ostala nacionalna knjiga naročito među Srbima u Ugarskoj. Tako je Rajić jedan od tvoraca našeg nacionalizma.

Izvor: Miloš Savković, Jugoslovenska književnost II (Zadruga profesorskog društva, Beograd, 1938)