Džejms Džojs: Portret umetnika u mladosti (odlomak)

Džejms Džojs

Stephen opazi kako se tri čaše digoše s pulta, dok su otac i obojica njegovih prijatelja pili u spomen svojih prošlosti. Sudbina ili temperament odvajahu ga od njih. Njegov duh kao da je bio stariji od njihova: hladno je slušao njihove prepirke, njihovo veselje i njihovo žaljenje kao što Mjesec hladno sja na mlađu Zemlju. U njemu nije vrio nikakav život, nikakva mladost, kao što je to vrilo u njima. On nije upoznao ni veselje drugarstva, ni snagu surovoga muškog zdravlja, ni sinovsku ljubav. U duši mu nije živelo ništa drugo osim hladne i okrutne pohote bez ljubavi. Djetinjstvo mu bijaše mrtvo ili izgubljeno, a s njim je umrla i njegova duša koja je bila sposobna za sitne radosti, i sad prolazi kroz život kao besplodna mjesečeva kora.

Somerset Mom: Oštrica brijača

Somerset Mom

Beskrajno trajanje ne čini dobro boljim, ni belo beljim [...] Ništa na svetu nije trajno i mi smo budalasti kad želimo da nešto traje, ali smo sigurno još budalastiji kad se ne radujemo dok traje. Ako je promena u suštini života, čovek treba da smatra razumnim da od nje napravi postavke svoje filozofije. Niko od nas ne može stupiti dva puta u istu reku, ali reka teče dalje i druga reka u koju ulazimo je isto tako sveža i prijatna.

Fransis Bejkon: O smrti

Fransis Bejkon - Sabrana dela (1664)

Ljudi se plaše smrti, kao što se deca plaše da idu u mrak, i kao što priče pojačavaju taj urođeni strah u dece, tako isto one to čine i kod ljudi. Zaista, razmišljanje o smrti, kao o Adamovoj kazni i prelazu u drugi svet, sveto je i pobožno; ali strahovanje od smrti kao od danka koji pripada prirodi, slabodušno je. U pobožnim razmišljanjima, međutim, ima katkada pomešane sujete i praznoverice. Čitaćeš u nekim monaškim knjigama o mučenju tela da čovek treba samo da se opomene bola kad mu tek vrhove prstiju pritisnu ili stegnu spravama, pa će otuda moći lako da predstavi kakvi su bolovi smrti, kad je celo telo gnjilo i u raspadanju; međutim smrt mnogo puta prolazi sa manje bola nego što je mučenje jednoga uda; jer najživotniji delovi tela nisu i najosetljiviji.

Tin Ujević: O Rimbaudu, Lautreamontu i gotskom romanu kao pretečama nadrealizma

Preteče nadrealizma treba uglavnom podijeliti u dvije grupe.
Prva su grupa: Rimbaud i Lautreamont. Dodaju im, pomalo, na rubu, i Baudelairea.
Druga su grupa engleski preromantici. Počinje se Edwardom Youngom (1683-1765), a povezuje se s gotskom novelom ili bolje romanom užasa, Horatiom Walpoleom, Annom Radcliffe, Mathurinom, M. G. Lewisom, Clarom Reeve. Sve je to nabačeno i doneseno s dosta kaosa, i ako mi vežemo i sređujemo njihovu kritiku, ona kao čudom biva mnogo preglednija, mnogo čitljivija.

Ana de Noaj: Smrt govori čoveku...

Filip de Laslo: Grofica Ana de Noaj (1913)

Evo ste dosta trpeli, jadni čoveče,
dosta upoznali ljubav, želju i odvratnost,
oštrinu htenja i ukočenost sna,
ponos što ste živi i što, uspravni, plačete...

Šta hoćete da spoznate još krasnije
od slasti dana koje ste proživeli,
ostavite vreme, ostavite kuću i sto,
bićete bez oplakivanja i straha što ste došli.

Ispuniću vaše srce, ruke i vaša usta
počinkom tako dubokim, toplim i tako teškim,
da sunce i kiša i oluja divlja
probuditi vam neće ni dušu niti krv.

Mario Benedeti: Drugo Ja

Eržebet Korb: Alterego (1920)

U pitanju je sasvim običan mladić: na pantalonama su mu se ocrtavala kolena, čitao je pričice, bučno jeo, čačkao nos, hrkao za vreme spavanja i zvao se Armando. Običan u svakom pogledu, osim u jednom: imao je Drugo Ja.

Drugo Ja imalo je nečeg pesničkog u pogledu, zaljubljivalo se u glumice, obazrivo lagalo i zanosilo se predvečerjima. Mladića je Drugo Ja prilično zabrinjavalo, a i pred drugovima mu je bilo nezgodno. S druge strane, Drugo Ja bilo je setno i zato Armando nije mogao da bude tako običan kao što je želeo.

Jednog popodneva Armando je došao umoran sa posla, skinuo cipele, lagano promrdao prste na nogama i uključio radio. Začuo se Mocart, ali je mladić zaspao. Kada se probudio, Drugo Ja je neutešno plakalo. U prvi mah mladić nije znao šta će, ali se ubrzo rasani i pošteno izgradi Drugo Ja. Ono nije ništa reklo, ali sutradan se ubilo.

Ksenija Anastasijević: Beleška o Bajronu

(George Gordon, Lord Byron)
1788—1824.

Tomas Filips:
Lord Bajron u albanskoj
nošnji (1813)

Gotovo u svim nacionalnim literaturama bajronizmu pripada posebno poglavlje. U Rusiji je, na primer, jedan neobično plodan period književnosti, na čijem su početku Puškinove „južne poeme“, a Ljermontovljev poetski roman Junak našeg doba i Turgenjevljeve drame na samom kraju, pod presudnim uticajem lorda Bajrona. A slično je stanje i u drugim literaturama, — jednom delu nemačke i francuske, u poljskoj takođe, pa i u našoj romantičarskoj književnosti, u kojoj je Branko Radičević (čak i na jedan sasvim spoljašnji način: odevanjem i stavom) izvodio svoj imitatio Byroni i, razuzdanošću isto kao i splinom svoje lirike, nastojao ili samo mislio „Birona stići“. Evropa je dugo posle iznenadne pesnikove srnrti u Misolongiju, sve do polovine prošloga veka, davala epigone, tako da je Bajron svojim uticajem obeležio celu jednu epohu, koja počinje negde pred kraj Napoleonovih ratova. U Engleskoj, međutim, oduševljenje Bajronom trajalo je svega četiri godine, o čemu, ne bez ironije, jedan njegov savremenik kaže: „Reči jedva mogu da preuveličaju ludost koja je vladala 1812, kada su igranje valcera i lord Bajron ušli u modu.“