 |
| Georg Grie: Insomnia |
Pitanje je retoričko, odveć dobro znam odgovor.
To je strahovati i brojati u gluvo doba surove, neminovne otkucaje; to je pokušavati, sa bezuspešnom vradžbinom, ravnomerno disanje; to je težina tela koje se naglo prevrće na drugi bok; to je stiskati očne kapke; to je stanje slično groznici i koje svakako nije java; to je izgovarati odlomke paragrafa pročitanih pre mnogo godina; to je znati da ste krivi što ste budni dok drugi spavaju; to je hteti a ne moći uroniti u san; to je užas biti i nastavljati da budete; to je sumnjiva zora.
Šta je dugovečnost?
To je užas biti u ljudskom telu čije se sposobnosti smanjuju; to je nesanica koja se ne meri čeličnim kazaljkama već desetinama dana; to je teret mora i piramida, drevnih biblioteka i dinastija, jutara koje je video Adam; to je saznanje da sam osuđen na svoju put, svoj mrski glas, svoje ime, na naviku sećanja, španski jezik, kojim ne umem da baratam, na čežnju za latinskim, koji ne znam; to je želeti da utonem u smrt i ne moći utonuti u smrt, i nastaviti da budem.