Velika pijaca na Studentskom trgu 1901. godine |
„Jednom kupim neke hartije i knjige da uvijam kifle i zemičke. Jedan kupac među tim hartijama vidi neku knjigu, pa pošto je razgleda, zapita me pošto ću mu je prodati. Ja se našalih: Dva dinara. On plati bez reči. Od tada se reših da prodajem knjige.“
Kada kupac uze da razgleda knjigu, Zdravko ga upita kako se zove knjiga, a kada to čuje, istrgne mu je iz ruku, pa je da onome do njega da mu i on kaže kako se zove. I kad tako utvrdi kako se knjiga zove, jer nije bio pismen, stupi u pogodbu. Cenu je određivao više po koricama i debljini knjige, jer joj vrednost nije znao.
Pored knjiga, prodavao je i pijavice, koje je držao u tegli, pokrivenoj krpicom i zavezanoj kanapom, a prodavao bi „komendijašima“ i po koji stari cilindar.
Svoju prodavnicu na točkovima selio je po Beogradu.
Pred kraj života oslabio mu je vid, tako da je išao nazirući. U poslednje vreme prodavnica mu je bila na Zelenom vencu, ispred kafane „Amerika“. Tu je i završio život.
Izvor: http://velikipopovac.rs/kulturni-zivot.html?showall=1&limitstart=