 |
| Maksimilijan I (levo), mlađi brat Franca Jozefa I, meksički car (1864-1867), i pripadnici streljačkog voda, koji su 19. juna 1867. godine izvršili nad njim smrtnu kaznu po naređenju Benita Huareza (desno) |
Dvorac se strmo nadneo. Posetili smo ga. Razgovarali smo se s tim starim, davnim Maksimilijanom od Austrije. On je tu, na slikama: miran i religiozan, sa plavom bradom, plavim zaliscima. Ali je plašljiv. Njegova religioznost nije stvaralačka. Nije gorko istraživačka. On se povukao, živi tiho, sanja jedan san bez veličine. Ali čudan. San zaborava. Tako neki veliki umorni aristokrata dovikuje nam: »Ostavite me! Zaboravite me! Vi tražite od mene da postanem, da se preobrazim u pastira naroda, da iskujem zvonke rečenice o dužnosti. Ja hoću mira, ja neću carstva.«
Ti neobuzdani vlastoljupci Hapsburzi — nisu li oni često padali u žud zaborava, u strah od vladanja, u muziku praznu i mutnu sjaja koji se povukao od ljudi?...
Ovim vrtovima on je šetao svoju samotnu melanholiju i ne mogu se oteti od utiska da je sa ovih terasa i samo valovito more — samo jedna bašta u talasima. Jedna plava bašta sa cvećem belim, sa krinovima dalekim i purpurnim.
Vidimo, u dvorcu, ostale slike iz njegovog žitija, trofeje koje je poređala pobožna ruka, verno podanička. Nije mu se smelo dati zaborava i mira, — jer ih je on i suviše jasno zaželio. Morao se uneti sudbinski nemir. Morao je da uđe u istoriju. Ponudili su mu krunu od Meksika. Bežao je ispred nje. Nije hteo kruna evropskih, ni simbola — daju mu carstvo u Južnoj Americi. On prima krunu. Šta može da dade on tim Meksikancima: vidimo ih na slikama, sa bradama su crnim, dostojanstveni su na silu, jer moraju tako da se ponašaju, drže se u ovom dvorcu tihom. Njihove oči žegu. Zašto su došle da spale ovoga mirnoga, tihoga, praznoga otmenika. Sagoreće ga.
A šta će im on dati? Samo neki miroljubivi pogled, mističnu prazninu mira. (Ona se nastanila u njegovim očima koje je, po osećaju tradicije uzdigao u nebo, ličeći na svoje pretke, vladare.) Oči je podigao krotko i carski: dajem vam, mogu vam dati ideal mira, ideal koji su pozni Hapsburzi, umorni, želeli da uzvise do simbola carskoga. I mogu vam dati ove moje carske plave zaliske. Eto to je moje lice. Lice jednoga cara za monete, svetitelja za poštanske marke varvarskih i krvavih država koje traže na starim evropskim dvorovima neočekivanih izraza za svoju legendu o miru, o krotkosti, koji nalaze aristokratsku laž za svoje daleke, strasne grčeve. On je trebao da postane njihov car. Tako se ti kontrasti dopunjuju, i stvaraju zajednicu smisla i legende...
Ubili su ga: ovako plava, ovako svetiteljski bezazlena, ovako perverzno prazna... Oplakivala ga je carica, u ludilu. Ona je bila ambiciozna, vlastoljubiva, žudna drugog, ne samotnog života. I ona, baš ona trebala je da bude njegova žena. Sve se to dopunjuje.
Kao da sam ih sreo u vrtovima, među kipovima i ružama. Došli su da se odmore od svog istorijskog bivanja, od svoje, nametnute im, legende. Morali su da postanu predmet romana i hronika. Ovde se odmaraju, među svojim zelenim rašćem, tihim, utešilačkim. Oni sede na klupi, na stazi zabačenoj, kraj kipa nasmejanog. Odmaraju se. U njenim očima divlja je strast koja bi ceo Meksiko da opet osvoji topovima svih kraljeva i careva. U njegovom pogledu, kao i uvek, nema ničega. Tek, kada se sagleda i brada, i zalisci, i kosa — sve što uramljuje oči — pogled mu dobija svoj zračeći značaj. Njegovo lice zrači tiho. On je rođen da bude car još bešnje neke zemlje. Neke stare Afrike, neke gusarske Varvarije. Baš za to što je tako smiren, tako plav, tako krotak i tako lišen samoga gorkoga sebe.
Izvor: Stanislav Vinaver, Izlet po Jadranskom i Sredozemnom moru (Almanah Jadranska straža za 1927. godinu, str. 337-458)