 |
| Migel de Servantes |
* * *
Pisac uz Bibliju najčitanije knjige na svetu pružio je svojim burnim životom posebno zahvalnu građu za roman kasnijim pokoljenjima. On, koji čitav svoj život bio u pozadini, boreći se „donkihotovski“, doživeo je najveću slavu koju pisac može da postigne: da mu ceo kulturni svet prizna delo kao zajedničko duhovno dobro. Njegov život i njegovo životno delo jedno su, kao i kod svakog velikog umetnika, koji stranice piše „krvlju svoga srca“. Zbog toga je Servantesovo glavno delo Don Kihot u velikoj meri autobiografskog karaktera: borbeni krik za boljim i višim čovekom, za savršenijim čovečanstvom. Zbog toga je i njegov Don Kihot tragikomičan junak, dakle dvostruko tragičan, kao što je i život njegovog autora bio neprestana borba protiv banalnosti, si-ćušnosti i uskogrudnosti sveta, u kojem je živeo kao parija čeznući za širokim horizontima.
Kad je njegov veliki zemljak Franciskco Goja slikao svog Prometeja, mora da je osećao, slično kao i Servantes, svu tragiku i komiku sputanog genija, slikajući danas okovane robove i strahote rata, a sutra napuderisane infante i infantice, jer je zbog kore hleba postao dvorskim slikarom, dvorskom ludom. Šta je nagnalo Goju da prikaže taj mitski lik? – Nije li to Gojina slikarska autobiografija, kao što je Don Kihot Servantesova? Pa i Prometej je sputani genij koji je bogovima uzeo vatru, da bi je dao ljudima i naučio ih različitim veštinama. Ali ko se bori za dobrobit čoveka, njega bogovi kažnjavaju. Tako je Hefest uz pomoć Zevsovih slugu prikovao Prometeja za kavkasku stenu, gde mu je jastreb kljuvao jetru, dok ga nije oslobodio Herakle. Tako se i Servantes iz alžirskog ropstva vraća u špansko ropstvo, gde se verujući u ideal bori s ljudskom zlobom i glupošću, kao što se Don Kihot bori s vetrenjačama.
Migel de Servantes Saavedra (1547-1616) borio se ceo svoj život, znajući da je borba jedino dostojna ljudska sudbina. Kao drugi sin siromašnog i nagluvog hirurga Rodriga i Leonore de Kortinas, on se već u svojoj mladosti suočio sa nemaštinom, pa nema potvrde da je završio Univerzitet u Salamanki, ali poznato je da su mu se rugali tadašnji pedanti zbog manjkavog znanja. Godine 1569. spominje ga madridski školski magistar Huan Lopez de Hojos kao svog „dragog i milog učenika“, a povodom smrti kraljice Izabele izdaje on Servantesovo prvo delo – Elegiju od 199 stihova, u spisu „Historija y Relacion verdadera de la Enfermedad, felicissimo Transito, y sumptuosas Exequias funebres de la Serenissima Reyna de Espana Dona Isabel de Valoys nuestra Senora“. Dalji život Servantesov umetnički nam opisuje Bruno Frank u ovoj svojoj knjizi. Frankova knjiga završava se sa najvažnijim Servantesovim delom, koje je za sva vremena ovekovečilo njegovo ime: pisanjem Don Kihota. Ali šta je bilo kasnije?
Servantes je uhapšen u septembru 1597., a u decembru pušten iz tamnice i lišen službe. Iako mu nije dokazano ništa nečasno i premda je država uterala svoj novac iz preostale bankarove imovine, ona je tražila od nesrećnog Servantesa novac. Oko 1602. dospeo je ponovo u zatvor. Godine 1603. pozvan je pred riznicu u Valjadolid, da se opravda. Kako nije mogao ništa da plati, dug je ostao na njemu, ali put mu nije bio uzaludan, jer je našao izdavača za knjigu „El Ingenioso Hidalgo Don Quixote de la Mancha“. Dozvola za štampu stigla je 26. septembra 1604., a u januaru 1605. knjigu je u Madridu izdao kraljevski knjižar Francisko de Robes. Ranije su tvrdili da je Servantes počeo da piše u tamnici Argamasilja de Alba, a predanje kaže da ju je započeo u podrumu Kaza de Medrano. Ipak, po najvećem engleskom hispanisti, Džejmsu Ficmorisu Keliju (iz čije „Istorije španske književnosti“ potiču i ovi podaci), delo je nastalo u seviljskoj tamnici, ako je uopšte napisano u nekom od zatvora. Uprkos nepovoljnoj oceni Lope de Vege, Don Kihot doživeo je u julu 1605. godine svoje peto izdanje.
Dok je Servantes pisao 59. poglavlje Don Kihota, saznao je, da je u Taragoni izašao (1614.) plagijat pod imenom Alonsa Fernandeza de Aveljaneda. Po mišljenju nekih, to je pseudonim pod kojim se skrivao Huan Blanko de Paz, koji je bio sa Servantesom u alžirskom ropstvu. Godine 1615. izašao je drugi deo Don Kihota.
Knjigom o „vitezu tužnog lica“ Servantes nije želeo samo da se obori na viteške romane, jer su oni bili dotrajali već u vreme smrti Filipa II, 1598. godine, kada je izašla prva knjiga De Vegina, i kada su mistika i pastorali, po italijanskom uzoru, već definitivno pobedili i postigli kulminaciju.
Servantesov besmrtni roman mnogo je više nego borba protiv književne, ili bolje rečeno, neknjiževne mode. To je knjiga o čoveku, vezanom i razapetom, o prometejskom lučonoši, koji bi da bližnjima donese plamen svetla i topline, istine i ljubavi boreći se s višim silama, sa silnim gospodarima za dobro potlačenih.